(NE)MOGUĆA MISIJA: LOV REČNOG ŠARANA NA BOJLIJE, U JANUARU  

Zima, zima, e pa šta je, hajd’ na vodu pa neka je! Tako bi otprilike mogao da glasi tekst himne lovaca na grabljivice. One se u zimskom periodu intenzivno hrane, pa nije nimalo čudno što varaličari i »kederaši« u ovo doba masovno pecaju, ne izazivajući pri tom, ma po kakvoj hladnoći da izlaze na vodu, neko veće čuđenje, čak ni ljudi koji o ribolovu ne znaju skoro ništa. Ali, kada šarandžija po ciči zimi postavi šator na obali i u njemu ostane dan-dva ili možda čak i nešto duže… eee, to već malo kome deluje normalno.
MARIAN I JA smo krajnje spontano odlučili da završnicu sezone 2007. obeležimo tako što ćemo jednu decembarsku noć provesti pecajući šarana na reci Nekar. Bilo je tako hladno da mislim da bi se i pingvini grejali pijući čaj i igrajući užičko kolo. Nekar je povremeno nosio velike sante leda, a nas dvojica smo u mom broliju, pretvorenom u mini-šator, jeli vruću i veoma ukusnu picu iz picerije udaljene tek par metara od našeg spota i svojski trudili da na minimum svedemo stare rezerve kuvanog vina (tzv. »Snowboardera«). Pravili smo retrospektivu godine na izmaku, tražili uzroke nekih »promašaja« i ponosili se uspesima, ali i pravili planove za 2008. Odjednom, naš tihi razgovor bi prekinut upornim lupkanjem po šatoru, a tren kasnije spolja se začuo glas koji je zvučao kao da pripada nekoj ženi u poodmaklim godinama. Otvorili smo vrata i ja sam čeonom lampom osvetlio bakicu, praćenu suprugom i »kuca-macom (malim četvoronošcem teško odredive vrste). Ispostavilo se da su se oni tuda šetali, a gospođa je videla dva šatora i čula razgovor na nepoznatom jeziku, pa je pomislila da su se na obali privremeno smestili neki novi beskućnici. Pitala nas je jesmo li zdravi i da li nam možda trebaju ćebad, topla odeća, hrana ili lekovi... Zahvalili smo se na ljubaznoj ponudi i objasnili bakici da smo dobro, da nam ništa ne treba i da smo samo obični ribolovci, koji žele da u miru provedu noć na vodi. »Aaaa, daa, daa, da, ribolovci, da...« Ljubazna gospođa reče da zna za ribolovce, pa nam na odlasku požele puno sreće i dobar ulov, kako bi nam božićna trpeza bila puna ribe, kad se već smrzavamo.

Uprkos bakinim željama, ne bismo uspeli tom prilikom da upecamo nešto za trpezu sve i da smo hteli, jer je temperatura vode bila samo 1,8° C. Dok sam ispirao kantu u kojoj sam zamesio malo primame za belu ribu (da bih probao da eventualno pomerim neku deveriku ili klena ka našim mamcima, čisto da razbiju monotoniju) pod svetlom lampe uz samu obalu sam ugledao jednog malog grgeča. Čak je i njemu bilo toliko hladno da se nije kretao, već bi se, kada bih ga dodirnuo prstom, pomerio samo centimetar-dva i ponovo stao. To mije bio siguran znak da ni mojim dragim »ciprosima« nije ni do kakve hrane, pa makar ona bila i u polutečnom stanju. Negde pred zoru počeo je da pada pravi sneg u prahu (bilo je -10° C), tako da smo ujutru imali predivan ambijent na obali, ali je poslednja noć u 2007. koju smo proveli na pecanju protekla sasvim u skladu sa našim očekivanjima – bez ikakvih događaja.
Božićne praznike sam proveo u Srbiji, a odmah po povratku sam pozvao Mariana, kako bih iz prve ruke dobio informacije o stanju na Nekru, iako se o nivou i temperaturi vode redovno obaveštavam preko internet stranice službe za vodoprivredu i rečni saobraćaj, koja te podatke ažurira na svaka četiri sata. Od 2005., na »mom i Marianovom« delu Nekra nema više uliva tople vode, jer je te godine prestala sa radom do tada najstarija atomska centrala u Nemačkoj, čime smo izgubili jedini siguran zimski spot (tj. mesto) i od tada smo »osuđeni« na više rada i postali smo znatno zavisniji od informacija o hidrološkim i meteorološkim prilikama.

 

 

POČETKOM JANUARA, vodostaj je bio povišen, ali su temperature vazduha i vode rasle iz dana u dan. Marian i ja smo počeli da pripremamo svoja zimskih mesta još pre nego što je temperatura vode dostigla 5° C. On se opredelio za poziciju dve deonice nizvodno od moje, koju je svakog drugog dana prihranjivao bacajući dva kilograma Oriental RR bojlija (po 1 kg prečnika 20 mm i 10 mm – tzv. minića).
Ja sam se odlučio za provereno zimsko mesto iznad prevodnice, koje sam (kao i svake godine) morao da temeljno »opipam« pre prvog zabačaja, kako bih našao kosinu, na koju ću plasirati prihranu i mamce, jer na toj lokaciji ama baš ništa ne pomaže ako ribolovac promaši mesto. Prihranjivao sam koristeći malo slobodniju varijantu, koju sam nazvao »jedi šta ti se sviđa«, koju sam uspešno forsirao i prošle godine. Na samom početku kampanje hranjenja koristio sam samo bojlije promera 10 mm, ali u sve četiri arome iz programa TK Baits of Glory, a hranio sam svakog dana, kako bi riba mogla stalno da bira predjelo, glavno jelo i poslasticu, a prva tri dana sam bacao i po 3 kg prokuvane (proklijale) konoplje. Pošto sam znao sam da je preciznost od najvećg značaja, nije me mrzelo da primamu na šaransku trpezu dostavljam pomoću čamca.

 

 

KAKO JE TEMPERATURA VODE rasla, tako smo i Marian i ja povećavali količinu bojlija kojima smo prihranjivali, a proporcionalno nam je rasla i želja da što pre izađemo na vodu. Ja sam, međutim, radnim danima imao mnogo posla, a vikendi su bili odavno rezervisani za muzičke obaveze, tako da je, kada je temperatura vode dostigla 7,6° C Marian iskoristio subotnju noć za prvi izlazak na vodu, dok sam ja svira na nekoj karnevalskoj zabavi (a u mislima sam bio na Nekru). Neposredno pre no što će zabaciti, moj kolega je mesto pripremio sa oko 1 kg mini bojlija Oriental RR, a na udicu je okačio Sneška Belića (plivajući bojli iznad tonućeg) uvaljanog u praškastu umakaljku Oriental Booster Powder Dip.
Pošto je svirka bila burna i duga, jedva da sam i čuo kada mi je stigla sms poruka koja je glasila »Prvi šaki u 2008. je moj«. Čim sam to pročitao, zaboravio sam na umor. Odmah nakon svirke sam otrčao pod tuš, na brzinu sam se obukao, zgrabio digitalni aparat, seo u kola i za čas prešao dvadesetak kilometara do Marianovog mesta, gde je skoro istovremeno došao i Nedeljko Topić, naš prijatelj somdžija, koji je tom prilikom bio i »rezervni fotograf«. Prelepi »špiglov« je stvarno bio prava premija na otvaranju sezone 2008.
Posle kratke priče o protekloj noći i ulovu, vratio sam se kući pun motiva za izlazak na vodu. Marian mi je zadao stvarno lep domaći zadatak. Dan je bio prelep – sunčan i topao, kao da nije januar. Ali ja nedeljom nimalo ne volim da pecam na Nekru, jer već od četiri sata popodne nema brodskog saobraćaja, pa se i ribe kreću smanjenim intenzitetom. Ipak sam otišao do svog spota, »čisto 'nako«, tj. da vidim da li se išta dešava, odnosno javlja li se riba na površini, šta mi kaže nos itd. Proveo sam čitav sat na obali, pokušavajući da »proćitam« vodu. Nečeg posebnog za ćitanje ruku na srce i nije bilo, ali su instinkt i želja da sezona i meni konačno počne uradili svoje. Otišao sam do kuće po pribor i brzo se vratio na vodu. Na svoje mesto sam se vratio kada se već smračilo, tako da sam pre zabacivanja štapova morao da osvetlim sam svoj marker (neprimetan za druge), postavljen na samoj kosini, odnosno spotu. Prihranio sam sa 1,5 kg »mešanog mesa« u mini varijanti. Preovlađivali su Crayfi Gammus bojliji, sa dosta sastojaka koje šaran nalazi u svojoj prirodnoj hrani, a po štapu sam bacio još po jednu šaku dvadesetmilimetarskih Crayfi Gammus bojlijla. Montažu na jednom štapu sam »nakitio« sa 3 različita »minića« uvaljana u Booster Powder Dip, dok sam na drugu okačio »kiticu« od dva Crayfi Gammus minića, sa dodatnim PVA »đerdanom« od pet bojlija promera 10 mm.
Kada sam zabacio, otvorio sam prohladno pivce i prepustio se ćaskanju sa jednim kolegom somdžijom, koji je slučajno naišao. Sa vode se sada već »čuo život«, odnosno par iskakanja bele ribe, koja su učinila da se pun optimizma povučem u »apartman«. Bio sam toliko »„prebiven« od prethodne noći da nisam stigao ni da se uvučem u vreću za spavanje, već sam zaspao čim sam se pružio preko nje. Srećom, nisam se smrzao, delom zahvaljujući tome što je noć bila blaga, a delom zato jer nisam ni spavao dugo. Već negde oko ponoći iz sna su me trgla prvo 3-4 kratka oglašavanja desnog indikatora trzaja, a odmah zatim i duže pištanje, koje svakom šarandžiji (ma koliko da se toga naslušao), povećava količinu adrenalina u krvi i prouzrokuje klecanje kolena.
NEKOLIKO SEKUNDI KASNIJE već sam bio na obali (u čućećem položaju), sa »u C« iskrivljenim štapom u rukama. Koliko god da sam pritezao kočnicu, delija s druge strane je nastavljao da izvlači najlon sa Daiwe Tournament, kao da ga se uopšte ne tiče šta ja radim. Da stvar bude nezgodnija, bio sam u krajnje nepovoljnoj poziciji. Naime, u želji da sa dva štapa pokrijem što veći prostor, desni štap, namamčen sa dva CG mini bojlija i »PVA-đerdanom« zabacio sam dosta nizvodno, i to iza dva ogromna drveta čije su se grane širile iznad vode. Zbog toga sam, nakon zabačaja, morao da skoro klečeci dođem do rod-poda. Iskren da budem, mrzelo me je da pecam sa dva rod-poda ili sa štapovima na dva različita mesta, jer sam se nadao da će riba, ako se i javi, udariti na levi štap, u kom slučaju ne bi bilo ama baš nikakvih problema. Naravno, desilo se suprotno, kao što skoro uvek i biva, pa sam bio prinuđen da bezmalo 10 minuta držim ribu na štapu koji je bio u vodoravnom položaju, sve vreme strahujući da udica zbog takvog čudnog ugla ne ispadne iz šaranovih usta.
Ali, da ne bih brinuo samo o tome, morao sam da se pomučim i oko meredova, koji sam sklonio previše ulevo dok sam izvlačio čamac iz vode, a posle sam zaboravio da ga »centriram«. Za kaznu samo najpre morao da sa štapom u ruci i ribom na njemu preskočim preko levog štapa, zatim da dohvatim meredov i iščupam ga iz gustog kupinovog trnja, ponovo preskočim levi štap, čiji sam vrh povukao meredovom, a onda sam pokupio gomilu grančica koje su se zakačile za mrežu, dok sam se skoro puzeci provlačio ispod dva već pomenuta drveta.

 

 

 ALI, CELA TA MUKA SE ISPLATILA, jer sam uspeo da se dokopam čistine i mogao sam da uživam u drilu. Nisam imao potrebe da »dajem gas«, pa je borba potrajala još oko pet minuta, nakon čega se šaran zakoprcao u mojoj prihvatnici. Presrećan zbog toga, priuštio sam sebi tri takta Užičkog kola, a da nisam pošteno ni pogledao šta imam u meredovu. Registrovao sam da se radi o veleljuskavom šaranu, a onda sam povadio silno granje koje se u toku moje »gimanstičke vežbe« uplelo u mrežu meredova i zatim pokušao da odnesem šarana do dušeka. Ali, od prvog pokušaja da ga podignem iz vode zamalo sam obnovio diskus herniu.
Opaa, lepo, leepo, moraćemo da se »namužimo«, što bi rekle moje Nišlije. Polegao sam ga na dušek i polako izvadio iz meredova i odmah napunio koficu vodom, kako bih mogao da ga stalno polivam.
Tek tada sam zapravo lepo pogledao prelepog, za ovo doba godine veoma dobro uhranjenog veleljuskavog šarana. Posle merenja, stavio sam ga u sak (tj. u vreću za čuvanje i smirivanje). Odmah sam poslao sms Marianu i jos dvojici dobrih kolega iz TK Elite Carp Teama. Od silnog uzbuđenja nisam mogao da zaspim sve do pred zoru. Tek što sam nekako zadremao, Marian je najavio da dolazi da bi me slikao. Najpre mi je čestitao, a onda je i upitao da li sam tako revnosno i sa zadovoljstvom odrađivao domaće zadatke i dok sam išao u školu. Odgovorio sam mu da nisam, jer da jesam skoro sigurno sada ne bih bio ovde gde sam. Ali sam zato ovaj zadatak na otvaranju sezone uradio 101 odsto, tako da sam, kada je fotografisanje završeno, bez žurbe spakovao pribor i krenuo na zasluženi posao…
Zategnute strune.