Nebrojeno mnogo puta istaknuto je da je prihranjivanje važno za uspešan lov šarana, ali mi se čini da većina kolega kada o ovom segmentu govori pre svega ima u vidu količinu (ne nužno veliku) i kvalitet hrane, a dosta često se gubi iz vida značaj ukupnog trajanja kampanje i tempa kojim hranu bacamo. Naime, nije (niti je ikada bilo) dovoljno bez plana i reda izručivati hranu na dno, ma kako kvalitetna bila. Kada primamu serviramo na isto mesto u pravilnim vremenskim intervalima, makar i u manjim količinama, riba se posle određenog vremena nauči da je tu nalazi u (skoro) isto vreme, pa svoje kretanje i hranjenje prilagođava novonastaloj situaciji. Ovo, dakako, ne važi samo za ribe već i za ostale životinje – setite se lekcije o Pavlovljevom refleksu, o kom smo učili iz biologije u osnovnoj školi.
Pripremajući ovaj tekst, dogovorio sam se sa prijateljima s kojima često idem na pecanje, da prvomajske praznike iskoristimo za mali eksperiment na temu prihranjivanja. Opredelili smo se za šaranski revir Čepela u predgrađu Zrenjanina i podelili u dve »smene«.

NAS ČETVORICA PECALI smo prva četiri dana, a potom su trojica kolega preuzela ista mesta i ostala još 96 sati na njima. Sa hranjenjem smo počeli čim smo došli, ali ne preterujući sa količinama, s obzirom na temperaturu vode (koja nije ni približno dostigla 18° C, tj. temperaturu na kojoj se šaran mresti) i dobronamerne  savete čuvara Zorana i drugih ribolovaca iz Zrenjanina, koji su krajem aprila uspešno lovili uz malo primame. Ujutru (između 7 i 7,30 č, prilikom provere i menjanja mamaca) i uveče (oko 20 č, dok se još vidi, zbog preciznog zabacivanja raketa) obavezno smo hranili sa oko dve šake mešanih partikli (bojlija i kukuruza) po štapu, a preko dana smo bacali smo još po jednu do dve rakete prihrane i par bojlija na PVA stringeru, pri svakom zabacivanju. Za precizno plasiranje mamaca i primame na veće daljine i u blizini trske, trave ili potopljenog granja uspešno smo koristili odlično napravljen teledirigovani čamac Lake Line (proizvod šidske firme Dir) u koji smo stavljali i predvez sa namamčenom udicom i određenu količinu prihrane.

JAK VETAR je ometao precizno zabacivanje, prevrtanje vode uticalo je na apetit šarana, ali smo uprkos tome prve udarce imali par sati posle prvog hranjenja, a narednih dana uglavnom predveče i noću. Upoređujući broj udaraca sa drugim kolegama uverili smo se da je više uspeha bilo na mestima koja su redovnije hranjena i u pravilnijim intervalima tokom više dana uzastopno, čak i nezavisno od toga da li je svo vreme bacana ista hrana. Buca, Ivan, Relja i ja smo za četiri dana imali 22 udarca i uhvatili 14 riba teških od 2,2 do 9,5 kg. Branko, Goša i Pecke koji su nas smenili koristili su skoro iste partikle ali druge bojlije za hranjenje i mamčenje udica i za tri dana imali 18 riba, od kojih je najveća težila 8,3 kg. I ta statistika pokazuje da šarani brzo nauče da redovno posećuju mesta na kojima uvek ima šta da se čalabrcne.