DOK TRAJE LOVOSTAJ: EFIKASNA TEHNIKA ZA KOMERCIJALNA JEZERA  

Kako lovostaj za šarana, koji je počeo 1. aprila i traje do 1. juna, ne važi na komercijalnim vodama, one šarandžije koje su jedva dočekale proleće okreću se takvim revirima. Pošto su oni znatno bogatiji ribom od otvorenih voda, pružaju odlične uslove za isprobavanje različitih sistema i mamaca, kao i novog pribora i opreme ili za uživanje u lovu naše omiljene ribe. Međutim, ni male stajaćice se, usled čestih promena vremena, još nisu znatnije ugrejale, pa riba nije »letnje« aktivna. Zato sada treba da probamo da privučemo šarana na udicu drugačijim pristupom od onog koji koristimo tokom pune sezone. Jedna od dokazano efikasnih kombinacija su hranilica sa nešto tvrđe zamešenom primamom i mali mamac na kratkom predvezu, što je i suština među engleskim šarandžijama veoma popularne tehnike, koja se jednostavno zove »metod«. Kako će naš ekspert za fider pecanje Nenad Kostadinović uskoro detaljnije pisati, ovoga ćemo se puta zadržati samo na osnovnim napomenama, dovoljnim za prvo upoznavanje sa ovim vidom pecanja onih kolegakoje to još nisu probale.

  KAKO USPEŠNO PECATI ŠARANA NA STAJAĆOJ VODI POČETKOM PROLEĆA  

Šarana uglavnom počinjem da lovim već početkom marta. Kako su vode tada još hladne, posebnu pažnju pri izboru vode na kojoj ću pecati obraćam na vetar, a za konkretno mesto se opredeljujem i prema dubini. Nastojim da odaberem jezero koje je nekoliko dana pre pecanja izloženo dejstvu toplog vetra (južnog ili istočnog), a izbegavam severac i zapadni vetar. U tome mi mnogo pomažu srednjoročne vremenske prognoze koje redovno pratim i po nedelju dana pre svakog planiranog (vikend) izlaska.
Najave meteorologa su govorile da će na jezeru koje sam ovog puta odabrao za otvaranje šaranske sezone duvati južni vetar. Zato sam rešio da nekoliko dana svakodnevno bacam primamu u zaliv na severnom delu. Računao sam da će riba tu doći, da bi se gostila insektima koje joj južnjak »servira«, ali i da bi se počastila glistama i rovcima koji u vodu dospevaju zahvaljujući talasima koji pomalo krune zemlju sa obale. Uz to je »moj« odabrani zaliv i dosta plitak, pa se u njemu voda brzo greje, što riba nepogrešivo oseća i tu se svakog proleća koncentriše.

  IZ ŠARANDŽIJSKE KUHINJE: MALI VODIČ KROZ DIPOVE (II)  

U prošlom broju smo izneli osnovne stvari o glavnim vrstama dipova. Ukratko smo predstavili tri glavne i naj­če­šće ko­ri­šće­ne gru­pe umakaljki koje se koriste za povećavanje atraktivnosti mamaca za šarana – standardne (sa snažnom koncentracijom mirisa), prehrambene (koji imaju znatno veću nutricionističku vrednost) i lepljive (koje privlače ribu sporo se otapajući i šireći kroz vodu).
Ovoga puta ćemo se pozabaviti pre­li­vi­ma za zr­ne­vlje i kon­zer­vi­ra­nje ma­ma­ca ko­ji se upo­tre­blja­va­ju u sa­vre­me­nom ša­ran­skom ri­bo­lo­vu, kao i pra­vlje­njem di­po­va u kuć­nim uslo­vi­ma, odnosno od sastojaka namenjenih za ishranu ljudi.

  IZ ŠARANDŽIJSKE KUHINJE: MALI VODIČ KROZ DIPOVE  

Umakanje i(li) dodatno mirisanje mamaca nije nikakav novitet ili izmišljotina ribolovaca koji love šarana savremenim metodama. Po nekim podacima, francuski kaluđeri su već sredinom 16. veka u svoje valjke napravljene od brašna dodavali mleveni šafran i med, kako bi ih učinili atraktivnijim za šarane koje su (radi jela) pecali na manastirskim jezerima. Najverovatnije već iz tog perioda potiče i umakanje mamaca u med, koji je bez dileme najbolja prirodna umakaljka.
Ideja o dodatnom tretiranju šaranskih mamaca aromama privlačnim za ribu stara je bar koliko i bojliji. Još pre dvadesetak godina, kada su se pojavili, ribolovci su probali da im povećaju atraktivnost tako što su na njih nakapavali arome (naročito jagode i tuti-frutija) i rezultati nisu izostajali. Industrija mamaca i prihrana brzo je reagovala na to otkriće, pa se paleta aromatičnih dodataka različitih namena i dejstava neprekidno širila.

  (NE)MOGUĆA MISIJA: LOV REČNOG ŠARANA NA BOJLIJE, U JANUARU  

Zima, zima, e pa šta je, hajd’ na vodu pa neka je! Tako bi otprilike mogao da glasi tekst himne lovaca na grabljivice. One se u zimskom periodu intenzivno hrane, pa nije nimalo čudno što varaličari i »kederaši« u ovo doba masovno pecaju, ne izazivajući pri tom, ma po kakvoj hladnoći da izlaze na vodu, neko veće čuđenje, čak ni ljudi koji o ribolovu ne znaju skoro ništa. Ali, kada šarandžija po ciči zimi postavi šator na obali i u njemu ostane dan-dva ili možda čak i nešto duže… eee, to već malo kome deluje normalno.
MARIAN I JA smo krajnje spontano odlučili da završnicu sezone 2007. obeležimo tako što ćemo jednu decembarsku noć provesti pecajući šarana na reci Nekar. Bilo je tako hladno da mislim da bi se i pingvini grejali pijući čaj i igrajući užičko kolo. Nekar je povremeno nosio velike sante leda, a nas dvojica smo u mom broliju, pretvorenom u mini-šator, jeli vruću i veoma ukusnu picu iz picerije udaljene tek par metara od našeg spota i svojski trudili da na minimum svedemo stare rezerve kuvanog vina (tzv. »Snowboardera«). Pravili smo retrospektivu godine na izmaku, tražili uzroke nekih »promašaja« i ponosili se uspesima, ali i pravili planove za 2008. Odjednom, naš tihi razgovor bi prekinut upornim lupkanjem po šatoru, a tren kasnije spolja se začuo glas koji je zvučao kao da pripada nekoj ženi u poodmaklim godinama. Otvorili smo vrata i ja sam čeonom lampom osvetlio bakicu, praćenu suprugom i »kuca-macom (malim četvoronošcem teško odredive vrste). Ispostavilo se da su se oni tuda šetali, a gospođa je videla dva šatora i čula razgovor na nepoznatom jeziku, pa je pomislila da su se na obali privremeno smestili neki novi beskućnici. Pitala nas je jesmo li zdravi i da li nam možda trebaju ćebad, topla odeća, hrana ili lekovi... Zahvalili smo se na ljubaznoj ponudi i objasnili bakici da smo dobro, da nam ništa ne treba i da smo samo obični ribolovci, koji žele da u miru provedu noć na vodi. »Aaaa, daa, daa, da, ribolovci, da...« Ljubazna gospođa reče da zna za ribolovce, pa nam na odlasku požele puno sreće i dobar ulov, kako bi nam božićna trpeza bila puna ribe, kad se već smrzavamo.