Lavačka bara, Osmica i Tošina bara su nastale tokom izgradnje dunavskog nasipa šezdesetih godina prošlog veka. Jedino one nisu zatrpane od mnogih stajaćica nastalih u to doba. Nalaze se desetak kilometara od centra Apatina, u prelepom ambijentu, pa  ribolov na njima predstavlja pravo uživanje i kada ulova nema, što se veoma retko dešava. Mnogi ih i dalje zovu »Ministarske bare«, jer su u vreme SFRJ ovde pecale brojne ličnosti iz sveta visoke (domaće) politike. Tako »visoki gosti« odavno ne dolaze, ali su ove tri bare i danas itekako zanimljive, pogotovo ljubiteljima pecanja štuke i šarana.
VODA: Ministarske bare su okružene starim vrbama i drugim rastinjem, prosečna dubina vode retko prelazi dva metra, a dno je u sve tri pretežno muljevito.

Dužina Lavačke bare iznosi samo oko 40 m, a širina nešto manje. Najveća dubina ove  stajaćice skoro okruglog oblika ne prelazi 2,5 m. U njoj ima najmanje trave i drezge, pa je ribolov najkomforniji, naročito u periodu od maja do septembra, kada ostale vode tog tipa vegetacija osvoji skoro u potpunosti i značajno oteža ili čak sasvim onemogući pecanje. Nekoliko stotina metara dalje nalazi se popularna Osmica, koja je ime dobila po karakterističnom obliku. Široka je otprilike kao Lavačka, ali je duga skoro 150 m. Ni njena dubina ne prelazi 2,5 m, a preko leta je puna drezge, pa treba uložiti malo napora da bi se mesto očistilo i pripremilo za pecanje.
Tošina bara je najdublja – ponegde i do 5 m i udaljena oko kilometar od Osmice. I ona se nalazi uz nasip, a obale su joj prilično strme, što otežava ribolov. Pojas trave uz obalu nije širi od 2 m, pa se može pecati na plovak, dubinku i varalice. Sve tri bare Dunav redovno plavi i puni ribom, koja se u njima svakog proleća i mresti.

   JUŽNA MORAVA KOD LESKOVCA 

 

Južna Morava, jedna od najomiljenijih reka Južne Srbije, na svom 150 km dugom toku, od izvora do Stalaća, gde se spaja sa Zapadnom i stvara Veliku Moravu, nudi ribolovcima na desetine izglednih mesta za pecanje. Međutim, retko koji potes je pristupačan kao vir u neposrednoj blizini sela Lokošnica, koji se najvećim delom pruža između starog i novog mosta. Osim zbog blizine Leskovca (oko 15 km), pitomih obala i pristupačnosti terena, ovaj revir je omiljen i zbog bogatstva ribljeg fonda i odsustva ribokrađe.
VODA: Na potesu Lokošničkog vira, Južna Morava je, zavisno od vodostaja, široka 25–35 m, prosečna dubina iznosi oko 2 m i najveća je ispod i oko mostova, a vir je dug oko 250 m. Ispod oba mosta, dno je popločano velikim stenama i drugim kršem, dok ulazni i izlazni deo vira karakterišu pliće pozicije, sa dnom sastavljenim uglavnom od krupnijeg i sitnijeg šodera (šljunka). Obale su niske i lako dostupne, što ribolov na ovoj lokaciji čini komfornim i omogućava korišćenje svih tehnika.

Opasano planinom Rtanj sa jugoistočne i brdom Tupan sa severoistočne strane, živopisno selo Lukovo smestilo se u blizini četiri malo poznata pastrmska revira. Ne pamti se kada su prve kuće sagrađene na obalama Crnog Timoka, ali se zna da je polovinom prošlog veka na Crnoj reci, kako se u lokalnom žargovu naziva ovaj vodotok, postojalo desetak vodenica, čije su ustave i jazovi skrivali krupne potočare, klenove i krkuše.
Danas je u Lukovu situacija znatno drugačija. U 350 domaćinstava živi nešto više od 1.200 stanovnika, a vodeničko vitlo povremeno se okreće jedino na potočari osamdesetšestogodišnjeg Jordana Grujića, najstarijeg ribolovca rtanjskog kraja. Ostala tri vodotoka – Lozicu, Mirovšticu i Lukovsko vrelo urbanizacija je potpuno zaobišla. Sve tri nastaju iz jakih planinskih vrela i ulivaju se u Crni Timok. Vode su im bistre i čiste, pa prestavljaju Bogom dano stanište salmonida.

Na lokaciji na kojoj se danas nalazi Pečanski dunavac nekada se protezao dugačak rukavac Dunava, koji je pregrađen tokom Drugog svetskog rata, iz vojno-taktičkih razloga. Tako su nastala dva dunavca – Kostolački i Pečanski. Dok Kostolački, preko kanala koji se pruža od termoelektrane do motela »Dragulj« i dalje ima stalnu vezu sa rekom, Pečanski je pretvoren u zatvorenu vodu, koja je trebalo da bude isušena i pretvorena u plodno zemljište. Zato je pored nasipa koji razdvaja dva dunavca postavljena i velika pumpa, ali se brzo ispostavilo da su podzemni izvori na dnu suviše jaki da bi ovaj posao uspeo. Međutim, pumpa je ostala na svom mestu i u funkciji, tako da i danas reguliše nivo Pečanskog dunavca, iz koga se višak vode automatski ispumpava u Kostolački.
VODA: Pečanski dunavac dug je oko 2 km. Pruža se od Kostolca do sela Dubravica, gde se spaja sa mrežom kanala za odvodnjavanje. Prosečna širina iznosi oko 100 m, a dubina varira od dva do preko 3 m (na deonicama sa najjačim izvorima) i najmanja je na poslednjih par stotina metara prema Dubravici. Priobalje je plitko i muljevito, a i dno je na većini mesta pokriveno debelim slojem mulja, mada mestimično ima deonica sa šljunkom. Pre dvadesetak godina, ovaj revir bio je omiljeno odredište mnogih kostolačkih i požarevačkih ribolovaca. Obale su bile čiste i svugde se moglo pecati, a trava nikada nije u potpunosti osvajala vodenu površinu. Danas je dunavac od maja do decembra skoro potpuno zatravljen (ova sezona je izuzetak u tom pogledu), znatno je plići i zamuljeniji. Voda je relativno bistra, ali od maja do septembra ima dosta žabokrečine i algi, naročito u plitkom priobalju. Obale su obrasle gustom trskom, pa je ribolov moguć samo na veoma retkim čistim mestima i sa drvenih platformi, koje su podigli plovkaroši.