IS­KU­STVA USPE­ŠNIH: KA­KO SAM OT­KRIO I ZA­ŠTO SAM ZA­VO­LEO DŽERK  

Pre par bro­je­va sam pi­sao o to­me da po mom is­ku­stvu ne­ma kon­ti­nu­i­ra­nih vred­nih ulo­va bez ve­li­kog ra­da. Za­to na sva­kom iz­la­sku ne­pre­kid­no eks­pe­ri­men­ti­šem i me­njam va­ra­li­ce i na­či­ne nji­ho­vog vo­đe­nja. Is­pro­bao sam uisti­nu mno­go to­ga, a u po­sled­njih par se­zo­na sve če­šće štu­ku lo­vim džer­ko­va­njem. Po­šte­no go­vo­re­ći, to je po­če­lo sa­svim slu­čaj­no. Naj­pre sam ku­pio džerk ko­ji se zo­ve kao ja – Ace, ali sam ga dve go­di­ne sa­mo no­sio u ku­ti­ji, ni ne po­mi­šlja­ju­ći da ga ozbilj­ni­je is­pro­bam, jer mi iz­gle­dom ni­je uli­vao po­ve­re­nje, a ka­da sam ga par pu­ta za­ba­cio uči­ni­lo mi se da ne­ma šan­se da ga ne­što na­pad­ne. Pro­blem je, na­rav­no, bio u to­me što, s jed­ne stra­ne, ni­sam znao ka­ko bi za­pra­vo tre­ba­lo da ga vo­dim, a sa dru­ge što ni­sam ve­ro­vao da ne­što što ra­di ta­ko ne­pra­vil­no, a uz to i sa­svim dru­ga­či­je od ve­ći­ne osta­lih va­ra­li­ca ko­je sam ko­ri­stio (še­do­va, tvi­ste­ra, vo­ble­ra, ka­ši­ka, lep­ti­ra...) mo­že da pri­vu­če štu­ku.
MI­ŠLJE­NJE SAM PRO­ME­NIO ka­da je jed­nom ko­le­ga sa ko­jim sam pe­cao iz­va­dio Ace iz ku­ti­je i u da­nu ka­da se ri­ba ni na šta dru­go ni­je ja­vlja­la za­krat­ko vre­me uhva­tio tri do­bra ko­ma­da.

Od ta­da sam se za­ra­zio džer­ko­va­njem i po­čeo da ga ozbilj­no pro­u­ča­vam. U po­čet­ku sam lo­vio ovom teh­ni­kom ko­ri­ste­ći štap od 2,55 m, sa t.b. 55 g (CMW) i sta­ci­o­nar­ni če­krk, ali sam ubr­zo na­ba­vio štap Ro­ze­me­i­er od 1,8 m, t.b. 80 g i mul­ti­pli­ka­tor ABU Am­bas­sa­de­ur C-3 4601, na kom da­nas imam stru­nu Ber­kley Crystal Cle­ar Fi­re­Li­ne od 0,20 mm, a po­me­nu­ti du­ži štap ko­ri­stim sa­mo ka­da tre­ba da za­ba­cu­jem džer­ko­ve na stvar­no ve­li­ke da­lji­ne.
In­ten­ziv­no pe­ca­ju­ći na džer­ko­ve do­šao sam do za­ključ­ka da je do­bro da štap bu­de krut, ali mo­že da se pe­ca i stan­dard­nim va­ra­li­čar­ci­ma, sa­mo što u tom slu­ča­ju po­sle na­pa­da mo­ra­mo da uda­ri­mo dve uza­stop­ne br­ze i ja­ke kon­tre (ot­pri­li­ke kao ka­da pe­ca­mo so­ma). Oba­ve­zan je i krut pred­vez dug oko 30 cm – ja upo­tre­blja­vam Hard Mo­no no­si­vo­sti 18 kg (40 lbs), saj­lu od ti­ta­ni­ju­ma ili »ruč­ni rad« ko­ji pra­vim od ži­ce za gi­ta­ru. U ob­zir, na­rav­no, do­la­ze i kla­sič­ne ži­ča­ne »štan­gli­ce«. Va­žno je sa­mo da pred­vez bu­de krut, jer uko­li­ko je sa­vi­tljiv, džerk se pri vo­đe­nju tr­za­jem vr­lo la­ko pre­ba­ci pre­ko stru­ne i za­ka­či za nju, a on­da nam osta­je sa­mo da ga iz­vu­če­mo, ot­pe­tlja­mo i po­no­vo za­ba­ci­mo. Krut pred­vez nas šti­ti od te ne­vlje, jer on od va­ra­li­ce pro­sto »skla­nja« ple­te­ni­cu (ko­ja je mno­go bo­lji iz­bor od naj­lo­na, ka­ko zbog bo­lje kon­tro­le mam­ca pri vo­đe­nju, ta­ko i zbog efi­ka­snog kon­tri­ra­nja).
KOD DŽER­KA NE­MA ni­ka­kvih ogra­ni­če­nja u po­gle­du teh­ni­ke vo­đe­nja. Ne­ke va­ra­li­ce ovog ti­pa mo­že­mo da vo­di­mo nor­mal­no na­mo­ta­va­ju­ći stru­nu okre­ti­ma ruč­ke če­kr­ka, uz tek po­vre­me­no ci­ma­nje šta­pom. Mo­že­mo i da ra­di­mo pot­pu­no dru­ga­či­je – da po­sle za­ba­ča­ja ma­lo obo­ri­mo vrh (krat­kog) šta­pa ka vo­di, sta­vlja­ju­ći ga ot­pri­li­ke u po­lo­žaj ma­le ka­zalj­ke sa­ta ko­ja po­ka­zu­je po­la de­vet, pa ga cim­ne­mo »do se­dam, za­tim na­mo­ta­mo naj­lon pa po­no­vi­mo po­stu­pak i ta­ko dok ne do­vu­če­mo ma­mac do no­gu. Ne­ki ri­bo­lov­ci tr­za­ju vrh šta­pa na go­re, a ja sam utvr­dio da me­ni pri lo­vu na pli­va­ju­će i spo­ro­to­nu­će džer­ko­ve naj­vi­še od­go­va­ra da sto­jim u vo­di i pri­vla­čim ma­mac dr­že­ći štap pa­ra­lel­no sa po­vr­ši­nom, dok br­zo­to­nu­će džer­ko­ve vo­dim sa vr­hom šta­pa po­dig­nu­tim vi­so­ko i tr­za­ju­ći ga na go­re.

Pri­bor Ve­ći­na pli­va­ju­ćih džer­ko­va za­ra­nja do du­bi­ne od 70-80 cm, spo­ro­to­nu­ći do­sti­žu du­bi­ne od 1,5-1,8 m, a to­nu­ći do ne­kih 3 m (na ve­ćim du­bi­na­ma ne mo­gu da ra­de nor­mal­no, zbog ve­li­kog pri­ti­ska vo­de). Je­dan od omi­lje­nih »tr­za­va­ca« mi je to­nu­ći Sal­mo Fat­so ko­ji je vr­lo lo­van ka­da se pri­vla­či mo­ta­njem i sa­mo po­vre­me­no »ubr­za« ci­ma­njem, a na pot­pu­no isti na­čin vo­dim i je­dan efi­ka­sni tro­del­ni Pro­lo­gic džerk. Od pli­va­ju­ćih mo­de­la, naj­če­šće ko­ri­stim »ime­nja­ka« (Ace), a od spo­ro­to­nu­ćih Pit Bull i Mo­narch Hecht Kil­ler.

Ipak, ni sa jed­nim džer­kom se ne dr­žim uvek istog ša­blo­na, već na­sto­jim da na­la­zim raz­ne na­či­ne da imi­ti­ra ozbilj­no po­vre­đe­nu ri­bi­cu. Za­to sva­ki no­vi ma­mac ovog ti­pa naj­pre za­ba­cim pod no­ge, u pli­ćak, pa ga vo­dim i po­sma­tram ka­ko re­a­gu­je na raz­li­či­te pod­sti­ca­je. Sa ne­kim mo­de­li­ma je do­bit­na kom­bi­na­ci­ja 3-4 pu­ta sit­no tr­za­nje pa jed­nom ja­ko, ne­ke spo­ro­to­nu­će mo­de­le štu­ka naj­če­šće na­pa­da dok sto­je pot­pu­no ne­po­kret­ni po par se­kun­di, dru­ge ka­da »ko­če«. Ne­ka­da je, ka­da se štu­ka ne ja­vlja na »nor­mal­no džer­ko­va­nje« efi­ka­sno vo­đe­nje po­mo­ću ma­ši­ni­ce, ta­ko što dva-tri pu­ta uza­stop­no br­zo okre­ne­mo ruč­ku, pa jed­nom, on­da na­pra­vi­mo po­la okre­ta br­zo, za­tim po­la okre­ta po­la­ko, pa če­tvr­ti­nu ne­kom tre­ćom br­zi­nom i ta­ko me­nja­mo ri­tam sve do na­pa­da. Pra­vi­la ne­ma mno­go, pa je ovaj vid pe­ca­nja od­li­čan za lju­de ko­ji vo­le da pu­ste ma­šti na vo­lju. Va­žno je sa­mo stal­no ima­ti za­teg­nu­tu stru­nu i gle­da­ti šta va­ra­li­ca ra­di i da li je štu­ka pra­ti (za­to su po­la­ri­za­ci­o­ne na­o­ča­re ve­o­ma ko­ri­sne). Ako ide za džer­kom, a ne uzi­ma ga, ja ga ili na­glo po­vu­čem jed­no po­la me­tra ili ga osta­vim da mi­ru­je se­kund-dva. Jed­na od tih stva­ri če­sto upa­li.
NA DŽER­KO­VE PE­CAM to­kom ce­le se­zo­ne, a naj­bo­lje sam re­zul­ta­te po­sti­zao na me­sti­ma sa du­bi­nom od 1 do 2 m, po­go­to­vo iz­nad tra­ve. U toj su si­tu­a­ci­ji, po me­ni, oni to­li­ko efi­ka­sni za­to što mo­že­mo da ih dr­ži­mo prak­tič­no u me­stu, uz po­vre­me­ne krat­ke tr­za­je ili čak i bez njih, i da ta­ko is­pro­vo­ci­ra­mo i iz gu­sti­ša iz­vu­če­mo čak i ne­ak­tiv­nu štu­ku.

 

 

Je­dan od mo­jih omi­lje­ni­jih džer­ko­va je Or­ka Si­re­na od 15 cm, (bez olo­va, na vorm udi­ci), ko­ja tr­za­njem mo­že da se vo­di ta­ko do­bro kao da je pra­vlje­na baš za tu pre­zen­ta­ci­ju.
Džer­ko­ve vo­lim i za­to što su vr­lo se­lek­tiv­ni. To su ve­li­ki mam­ci, ret­ko kra­ći od 12 cm, a uglav­nom du­gi pet­na­e­stak cen­ti­me­ta­ra, pa ih go­to­vo bez iz­u­zet­ka na­pa­da­ju štu­ke te­ške od 1,5 kg na go­re. Naj­ve­ća ko­ju sam ja uhva­tio na džerk ima­la je 90 cm, a moj pri­ja­telj Šte­fan, či­ji tekst mo­že­te da či­ta­te na sle­de­ćoj stra­ni, je na isti na­čin imao ko­mad od 95 cm. Pre­po­ru­ču­jem vam da i vi pro­ba­te ovaj me­tod i vi­de­će­te da je tr­za­nje ve­li­kih va­ra­li­ca pod­jed­na­ko za­ni­mlji­vo i pro­duk­tiv­no.