Hleb je jedan od najkorišćenijih mamaca za lov mirnih riba, jer je efikasan, jeftin i više nego lako dostupan. Najčešće se na udice stavlja u vidu rastresite ruže, stisnute samo na jednom kraju (oko vrata), dosta je populran i valjak, dok se korica, začudo, ubedljivo najmanje koristi, iako je u nekim situacijama to ubedljivo najbolje rešenje.
Jagodinac Nebojša Stošić, koga kolege po hobiju cene kao veoma uspešnog univerzalca, veoma često peca baš na koricu belog hleba, pa nije nimalo čudno što je pronikao u sve tajne upotrebe tog mamca i došao do nekih originalnih rešenja. Zahvaljujući tome, i ove zime je veoma uspešan.
Čak i onih dana kada se većina pecaroša sa Morave vraćala sa tek po kojim skobaljem, u njegovoj se čuvarki obavezno praćakalo bar desetak lepih klenova, skobalja, plavaca (buboraka), pa i babuški, a kad je riba aktivnije tragala za hranom Nebojša je za nekoliko sati uspevao da ispuni dnevnu kvotu, najčešće pecajući dubinskim metodom. On, naime, kaže, da po njegovom iskustvu riba koja je zimi bliže obali i hrani se manje intenzivno nego u toplijim periodima, radije uzima usidreni mamac, koji blago titra pod dejstvom struje, nego onaj ponuđen plovkaroškim sistemom, koji se brže kreće.
Nebojša, međutim, dodaje i da smatra da tajna dobrih rezultata koje postiže ovih dana leži baš u mamcu: – Višegodišnje iskustvo me uči da mirne ribe u hladnoj vodi radije uzimaju koricu hleba nego ružu, valjak, mesne crviće ili glistu. Zato ja uvek imam pri ruci taj adut, koji pripremam kod kuće, jer je zbog niskih temperatur, od kojih prsti brzo promrznu, na vodi to mnogo teže uraditi. Postupak je jednostavn – oštrim nožem ili skalpelom od ravnog dela kore belog hleba isečem više traka odgovarajuće širine, koje zatim zarežem skoro do kraja, kako bih dobio komadiće željene veličine i kvadratnog oblika. Tako pripremljen hleb od vlage i smrzavanja čuvam uvijen u parče starog peškira i u odgovarajućoj kutiji, koju otvaram samo kada treba da uzmem novi majmac – objašnjava Nebojša.
Veličina komada korice zavisi od vrste ribe koja se očekuje. Za lov skobalja, buborka i babuške Nebojša sprema trake širine do 1 cm, koje zaseče na svakih pola centimetra. Parčence namenjeno klenu ili mreni treba da bude dimenzija 1,5 x 1,5 cm, a prava mera za šarana, po Stošićevim rečima je 2 x 2 cm.
Ovaj se mamac na udicu postavlja tako što se probode sa unutrašnje strane kroz koricu, pa se onda malo niže vrati, kako bi vrat udice kežao na korici, a vrh slobodno virio iz sredine i lako probo usta ribe. Udice treba da su žičane, ali jake i dužeg vrata, veličine primerene vrsti ribe koja se najčešće javlja.
Za pecanje na koricu upotrebljive su skoro sve vrste belog hleba, ali je važno da vekna ne bude ni prepečena ni „živa“, a najbolje se pokazao onaj koji našem tržištu nudi žitomlinska industrija. Ako je hleb reš pečen, onda treba koristiti gornju koru, a ako je „živ“ bolje je praviti kvadratiće od korice otkinute sa donje strane. U oba slučaja, bitno je da ona bude ravna, odnosno da nije ispucala ili narezana, te da nije krta, kako se ne bi lomila pri kačenju na udicu.
Ako koricu uvijemo u parče starog peškira ili platna, biće zaštićena od niske temperature, a i dugo će sačuvati svežinu, pa ćemo moći da je koristimo i pri sledećem izlasku na vodu.
– Pecanje uvek počinjem sa malom udicom i mamcem odgovarajućih dimenzija. Ukoliko zbog toga gubim ribu, menjam udicu većom. Ovo je posebno važno ako se najčešće javljaju klen i mrena, jer za krupnije komade tih vrsta treba koristiti veće udice i mamce – kaže Stošić, koji u dubinskom ribolovu često peca na dve udice, pri čemu često najpre na jednu kači koricu, a na drugu ružu, koju riba, po njegovim zapažanjima, radije uzima po sunčanom vremenu i bistroj vodi, kada se hrani na samom dnu. Ako se uveri da riba ipak mnogo radije uzima jedan od ta dva mamca, onda na njega potpuno prelazi.
