Pune tri sedmice spremao sam se za lov štuke na jednoj vrlo atraktivnoj ali ne i lakoj stajaćici. Na njoj je poslednjih godina uhvaćeno više kapitalnih štuka, ali uz mnogo muke i dovijanja, jer je kristalno bistra voda, providna do dubine od čak 5-6 m, pa je štuku (i druge ribe) tu teže prevariti nego na mnogim drugim revirima (zbog toga i ima mnogo krupnih komada).
Kada sam te nedelje, u drugoj polovini decembra, sa par kolega konačno otišao na pecanje, temperatura vazduha bila je par stepeni ispod nule, ali mi se zbog neprijatnog istočnog vetra činilo da je znatno hladnije. Voda koja se na vođice štapova slivala sa upredene strune u trenu se smrzavala, što je varaličarenje činilo nemogućim, pa smo se opredelili za lov na prirodne mamce, na dubljim mestima, gde bi voda trebalo da bude bar za nijansu toplija nego u plićacima. Iz iskustva znamo da i minimalna razlika u ekstremnim uslovima znači veoma mnogo i da je vrlo verovatno da će se štuke skupiti baš u dubini.
PRE PRVOG ZABAČAJA, spustio sam sistem ispred sebe i primetio da čelična sajla u bistroj vodi, zbog jakog sunca, izgleda kao jak snop svetla u nekom disko-klubu. Ipak, rešio sam da zabacim dva štapa sa takvim montažama, a za predvez na trećem upotrebio sam oko metra dug komad fluorokarbona promera 0,80 mm. Kako do sada nisam mnogo koristio taj materijal u lovu na prirodne mamce, a pogotovo ne na terenima nastanjenim kapitalnim štukama, nisam bio sasvim siguran da li mogu da se pouzdam u njega, pa sam se unapred zarekao da ću momentalno bataliti eksperimentisanje i vratiti se »gvožđe«, ukoliko mi makar i samo jedna riba pregrize »neprikladnu« strunu. Moje kolege su ostale verne »klasici«, odnosno čeličnim sajlama.
Razvoj događaja nas je sve iznenadio. Maltene jednu za drugom, na štap sa predvezom od fluorokarbona uhvatio sam štuke od 70 cm i od čak 85 cm. Posle oba ulova sam pažljivo pregledao »sumnjivi« predvez i nisam primetio nijednu ogrebotinu, a kamoli nekakva veća oštećenja. Za to vreme, niko od nas trojice nije imao nijedan napad na kedere na sistemima sa čeličnim sajlama, pa sam, iako nisam bio sasvim siguran da je tajna u predvezu, i na ostala dva štapa stavio fluorokarbonske predveze od nekih 120 cm.
NI NA TREĆI NAPAD grabljivice nisam predugo čekao, a fluorokarbon je još jednom preživeo borbu bez ikakvih »ožiljaka« , tako da sam bio sve sigurniji da nisam pogrešio kada sam mu poklonio poverenje. Koji minut kasnije, zakačio sam četvrtu i najveću štuku, koja je kedera progutala vrlo duboko, tako da je itekako imala šta da struže i testeriše, ali ni ona nije uspela da naudi mojoj »providnoj sajli«. Zamaranje i prihvatanje prošli su bez ikakvih problema, a fluorokarbon nije ni ogreban. Tako sam se na najdirektniji način uverio da su tačne tvrdnje da je opasnost od pregrizanja predveza tim manja što je štuka veća, jer sitniji primerci imaju znatno oštrije (a uz to i gušće postavljene) zube nego kapitalke.
Ipak, kako mi je veoma stalo da nijednu štuku ne ostavim da se pati sa udicom i predvezom u ustima, još uvek ne odustajem od čeličnih sajli, koje su najpouzdanija zaštita i koristiću ih uvek kada procenim da neće odvratiti grabljivicu od napada.
PRAKSA 
