JAGODINAC NEBOJŠA STOŠIĆ TVRDI DA JE KORICA ZIMSKI MAMAC BROJ 1  

Hleb je jedan od najkorišćenijih mamaca za lov mirnih riba, jer je efikasan, jeftin i više nego lako dostupan. Najčešće se na udice stavlja u vidu rastresite ruže, stisnute samo na jednom kraju (oko vrata), dosta je populran i valjak, dok se korica, začudo, ubedljivo najmanje koristi, iako je u nekim situacijama to ubedljivo najbolje rešenje.
Jagodinac Nebojša Stošić, koga kolege po hobiju cene kao veoma uspešnog univerzalca, veoma često peca baš na koricu belog hleba, pa nije nimalo čudno što je pronikao u sve tajne upotrebe tog mamca i došao do nekih originalnih rešenja. Zahvaljujući tome, i ove zime je veoma uspešan.

  DEBELI FLUOROKARBON KAO PREDVEZ ZA KAPITALNU ŠTUKU  

Pune tri sedmice spremao sam se za lov štuke na jednoj vrlo atraktivnoj ali ne i lakoj stajaćici. Na njoj je poslednjih godina uhvaćeno više kapitalnih štuka, ali uz mnogo muke i dovijanja, jer je kristalno bistra voda, providna do dubine od čak 5-6 m, pa je štuku (i druge ribe) tu teže prevariti nego na mnogim drugim revirima (zbog toga i ima mnogo krupnih komada).
Kada sam te nedelje, u drugoj polovini decembra, sa par kolega konačno otišao na pecanje, temperatura vazduha bila je par stepeni ispod nule, ali mi se zbog neprijatnog istočnog vetra činilo da je znatno hladnije. Voda koja se na vođice štapova slivala sa upredene strune u trenu se smrzavala, što je varaličarenje činilo nemogućim, pa smo se opredelili za lov na prirodne mamce, na dubljim mestima, gde bi voda trebalo da bude bar za nijansu toplija nego u plićacima. Iz iskustva znamo da i minimalna razlika u ekstremnim uslovima znači veoma mnogo i da je vrlo verovatno da će se štuke skupiti baš u dubini.

  NAJUBOJITIJI »FRIZIRANI« ŠED ZA VELIKE GRABLJIVICE  

Kada duže vreme lovimo mamcima iste vrste, postepeno postajemo sve veštiji i efikasniji, ali nam upotreba standardnih modela postaje sve manje zanimljiva i izazovna. Zato svako ko teži napretku i hvatanju sve većih riba pre ili kasnije počinje da eksperimentiše i da na prepravlja ili dorađuje svoje omiljene mamce. Za mene su to šedovi, pa vam zato u ovom prazničnom broju i predstavljam po meni najubojitijeg predstavnika te ogromne porodice – dodatno opremljenu i posebno »friziranu« gumenu ribicu, koju grabljivice veoma rado napadaju, a vrlo teško mogu da je izbace iz čeljusti kada je jednom zagrizu. Do toga se dolazi sa malo dodatne opreme i nešto truda.

 

  IS­KU­STVA USPE­ŠNIH: KA­KO SAM OT­KRIO I ZA­ŠTO SAM ZA­VO­LEO DŽERK  

Pre par bro­je­va sam pi­sao o to­me da po mom is­ku­stvu ne­ma kon­ti­nu­i­ra­nih vred­nih ulo­va bez ve­li­kog ra­da. Za­to na sva­kom iz­la­sku ne­pre­kid­no eks­pe­ri­men­ti­šem i me­njam va­ra­li­ce i na­či­ne nji­ho­vog vo­đe­nja. Is­pro­bao sam uisti­nu mno­go to­ga, a u po­sled­njih par se­zo­na sve če­šće štu­ku lo­vim džer­ko­va­njem. Po­šte­no go­vo­re­ći, to je po­če­lo sa­svim slu­čaj­no. Naj­pre sam ku­pio džerk ko­ji se zo­ve kao ja – Ace, ali sam ga dve go­di­ne sa­mo no­sio u ku­ti­ji, ni ne po­mi­šlja­ju­ći da ga ozbilj­ni­je is­pro­bam, jer mi iz­gle­dom ni­je uli­vao po­ve­re­nje, a ka­da sam ga par pu­ta za­ba­cio uči­ni­lo mi se da ne­ma šan­se da ga ne­što na­pad­ne. Pro­blem je, na­rav­no, bio u to­me što, s jed­ne stra­ne, ni­sam znao ka­ko bi za­pra­vo tre­ba­lo da ga vo­dim, a sa dru­ge što ni­sam ve­ro­vao da ne­što što ra­di ta­ko ne­pra­vil­no, a uz to i sa­svim dru­ga­či­je od ve­ći­ne osta­lih va­ra­li­ca ko­je sam ko­ri­stio (še­do­va, tvi­ste­ra, vo­ble­ra, ka­ši­ka, lep­ti­ra...) mo­že da pri­vu­če štu­ku.
MI­ŠLJE­NJE SAM PRO­ME­NIO ka­da je jed­nom ko­le­ga sa ko­jim sam pe­cao iz­va­dio Ace iz ku­ti­je i u da­nu ka­da se ri­ba ni na šta dru­go ni­je ja­vlja­la za­krat­ko vre­me uhva­tio tri do­bra ko­ma­da.

  I NA MALIM KANALIMA VELIKE ŠTUKE ČESTO MOGU DA BUDU BLIZU  

Svi iole iskusniji varaličari sa voda ciprinidnog i mrenskog regiona znaju da je štuka teritorijalna grabljivica. Zbog uverenja da primerci teži od 1 kg nimalo ne vole blizinu »konkurenata« (odnosno sebi sličnih ili krupnijih komada), sem tokom mresta, godinama sam menjao mesto čim bih na određenoj mikrolokaciji uhvatio iole krupniju ribu. Da ovo pravilo možda ne važi baš uvek, prvi put sam pomislio tokom jednog septembarskog izlaska, kada smo moj kompanjon i ja, u razmaku od samo nekoliko minuta, na praktično istom mestu uhvatili dve lepe štuke.
A DA I KRUPNI komadi ponekad dele lovni »atar«, definitivno sam se uverio polovinom novembra, jednog oblačnog i vetrovitog jutra, na malo poznatim i trskom obraslim kanalima u blizini sela Rečica i Kličevac. Ribolov sam započeo omiljenim leptirom Mepps Lusox 3, ali sam zbog izuzetno prozirne i plitke vode brzo prešao na Orka Šed od 14 cm, koji sam namenski »opremio« upravo za ovakve situacije (vidi okvire). Dvokilašica, koja je nakon par zabačaja dopratila varalicu, nije se odvažila na napad, ali mi je u trenutku podigla nivo adrenalina u krvi, zbog čega sam sa još većim žarom nastavio da pretražujem izgledne pozicije.