ULOV KOJI SE PAMTI  

Iako mi je ribolov hobi, trudim se da mu pristupam vrlo ozbiljno. Za svako pecanje se temeljno pripremam, analiziram situaciju i procenjujem šta bi trebalo da radim da bih uhvatio veliku ribu. Ali, nekada je uz sav rad i planiranje za trofejni ulov potrebno imati i sreće. Baš mi je ona pomogla da uhvatim najvećeg šarana u dosadašnjoj karijeri. Evo kako se to desilo.
DRUGARU KOJI JE išao na Rajnu nekoliko dana pre mene dao sam veliku količinu skuvanog kukuruza i zadatak da do mog dolaska redovno hrani mesto. Kada sam oko ponoći stigao u našu »bazu«, odmah sam namestio štapove i seo na traktorsku gumu da bih razvukao mamce (korišćenje čamaca u te svrhe zabranjeno je na tom delu reke). Koristeći improvizovana vesla, nekako sam stigao do hranjene pozicije, skoro do same obale. Dok sam birao gde da spustim sisteme, voda me je zanela i uhvatio sam se za granu drveta natkriljenog nad vodom. U tom trenutku se gromoglasnim groktanjem oglasio divlji vepar koji je bio na dva metra od mene. Tako sam se prepao da sam momentalno ispustio udice sa bojlijima u vodu, a zamalo i sam nisam pao. Nekako sam doveslao do obale i objasnio šta mi se desilo, a kolega mi je tek tada priznao da je on kukuruz bacao malo u vodu, a malo na obalu, što je i privuklo onu svinju zbog koje zamalo ne ostadoh na dnu Rajne.