STRATEGIJA VARALIČARENJA do skora je bila vrlo jednostavna, jer se od aprila do oktobra svodila na sistematsko pretraživanje plitkih i zatravljenih zona. Što bliže travi varalica prođe – veća je šansa da će je štuka napasti. Jedino je pri visokom vodostaju, koji je ovde vrlo redak, grabljivica prilazila obali i nalazila zaklon i hranu uz sam pojas trske.
Međutim, od prošle godine na Pečanskom ima sve manje trave, a sve više amura. Veliki je biljojed, naime, »popasao« gotovo svu vegetaciju, pa je počeo da sve češće dolazi na udicu, tako da ga je prethodne sezone uspešno lovilo čak i nekoliko zakletih štukaroša – kederaša iz Petke, sela koje se nalazi na levoj obali dunavca.
Varaličari su se iznenada našli u nebranom grožđu, jer u novonastalim uslovima jednostavno više nisu znali gde da traže svoju omiljenu grabljivicu. Vođenje veštačkih mamaca paralelno sa obalom pri normalnom vodostaju ne dolazi u obzir, jer dubina ni na par metara od trske ne prelazi 10-15 cm, a trave više nema ni za lek. Mnogi su zato na neodređeno vreme otpisali Pečanski i posvetili se nekim drugim vodama. I već se sada može reći da su pogrešili, jer je Tihomiru Tokanoviću, pasioniranom varaličaru iz požarevačkog naselja Zabela i mom čestom kompanjonu u ribolovnim ekspedicijama bio dovoljan jedan jedini izlazak da pronađe odgovor na pitanje »gde je štuka kada nema trave?«.
– Bio sam šokiran kad sam tog kasnog aprilskog popodneva po prvi put ove godine došao na dunavac. Umesto zelenog tepiha prošaranog manjim i većim otvorima i »kanalima«, dočekala me je voda bez ijednog ostrvceta trave! Vodostaj je, uz to, bio neobično nizak, tako da sam, čim sam zagazio, upao u duboki mulj iz koga sam se jedva iščupao. Dok sam razmišljao šta da radim, pogled mi se zaustavio na jednoj od drvenih platformi koje koriste plovkaroši – priča Tika.
|
Pravi izbor
Otkad je na moju preporuku počeo da koristi Orka varalice od meke gume, Tika više »ne menja firmu«. Džigujući prošlog leta smuđa na Velikoj Moravi, uverio se u veliku lovnost Šed-Tvistera i Sirena, a ovog proleća na Pečanskom dunavcu njegov prvi izbor su veliki Šedovi: – Za štuku koristim samo Orka Šedove od 14 i 18 cm. Montiram ih na džig udicu sa olovnom glavom od 5 g i dodajem najmanje jednu trokraku, a zbog bistre vode umesto sajlice koristim predvez od Hard Monoa nosivosti 30 libri – otkriva Tokanović čitaocima Ribolova i dodaje da štuke na mnogim vodama na kojima je pecao agresivno napadaju silikonce dobrim delom i zbog toga što se varalice tog tipa kod nas veoma retko koriste za tu grabljivicu, pa ona sa njima nema negativnih iskustava.
|
Nakon što se klimavim drvenim mostićem popeo na najbližu platformu i sa nje osmotrio vodu, moj drugar je rešio da ipak okuša sreću. Kako je sada bio dobrih 20 m udaljen od obale, odlučio je da pretraži najdublji središnji deo dunavca, koji smo inače forsirali samo u kasnu jesen i zimi, kada se sitna bela riba povuče u dubinu (a štuka krene za njom).
– Posle petnaestak minuta varaličarenja imao sam udarac, koji mi je dosta popravio raspoloženje, iako se riba nije zakačila. Međutim, kako se u narednih nekoliko zabačaja više ništa nije dešavalo, promenio sam platformu i već na treći zabačaj zakačio kilašicu koja je gotovo sasvim progutala 14 cm dug Orka Šed, ali sam je lako oslobodio udica i vratio. Zatim sam imao još jedan promašaj, a na trećoj platformi sam uhvatio i štuku od 1,3 kg. Poneo sam je, ali sam se kod kuće pokajao što i nju nisam vratio, jer je bila puna ikre – iskren je Tika, koji je brzo shvatio da se štuka, u nedostatku trave u koju bi se sakrila, preselila u dubinu, gde šćućurena uz dno ima kakav-takav zaklon i šansu da je potencijalni plen ne opazi.
DA SE I U TAKVIM uslovima može uspešno varaličariti, pokazuje činjenica da je Tokanović u naredna tri izlaska na potpuno isti način uhvatio šest lepih štuka. Sve su mu pružile uzbudljive borbe i mnogo zadovoljstva, jer su udarale na velikoj daljini, tj. u prvih nekoliko metara povlačenja, a dve su uzimale šedove još u propadanju, tj. u fazi tonjenja.
U muljevitom plićaku nije bilo ama baš nikakvih dešavanja, što znači da varalice bar 60-70 odsto vremena provode u zoni u kojoj je verovatnoća napada veoma mala. Jedini način da se ta neproduktivna faza skrati je da se što više približimo sredini stajaćice. Kako to zbog mulja nije moguće izvesti gaženjem, ostaju nam samo platforme. Neke su vrlo stabilne, pa se po njima ribolovac može kretati bez ikakvog straha, ali ima i onih trulih, kroz koje noga lako može da propadne, pa treba biti veoma oprezan. Neplanirano kupanje u metru vode ispod koje je jednako debeo sloj mulja može da bude veoma opasno, pogotovo kada smo u dubokim čizmama ili kombinezonu, bez kojih po normalnom vodostaju nije moguće prići mostiću koji vodi do platformi.
Skoro sve štuke ovog proleća Tika je uhvatio u periodu između 17 i 18 č. Osim one pomenute pri početku ovog priloga, kući je odneo još samo jednu ribu.
NA VODI 
U svoje »zlatno doba« tokom osamdesetih godina prošlog veka, Pečanski dunavac kod Kostolca se nadaleko pročuo među ribolovcima. Nažalost, ova stajaćica je odavno veoma muljevita, a u toplijem delu godine bila je i veoma zatravljena. Uspešno varaličarenje štuke na ovom reviru praktično je nemoguće bez »kuvanja« u kombinezonu ili dubokim čizmama neophodnim za gacanje po dubokom blatu, a osim čestog zaglavljivanja u mulju, već od sredine proleća otežavaju ga i milioni komaraca koji besomučno ujedaju. Ali, u Pečanskom ima mnogo velikih štuka, zbog kojih se sve pobrojane muke )pa i mnoge manje, nespomenute) lakše podnose. Svake godine ovde padne nekoliko komada teških od 5 do 10 kg, a poznavaoci ove šezdesetak godina stare vode tvrde da u njoj ima i »mama« težih od 15 kila!
