EFIKASAN NAČIN DA UHVATIMO GRABLJIVICU KOJA NAM DOPRATI VARALICU DO NOGU  

Verujem da se skoro svakom varaličaru bar nekada desilo da neka krupna grabljivica doprati mamac do obale ili čamca, a onda se mirno okrene i ponovo nestane u dubini. Doduše, kada nam se sasvim približe tu i tamo i uzmu varalicu, kao da žele da provere naš pribor i nerve. Takvi ulovi dugo se pamte, zbog velikog skoka adrenalina, koji izaziva borba na malom rastojanju, ali su ipak mnogo ređi nego što bismo voleli, a znatno češće ostajemo zamišljeni nad propuštenom prilikom, pitajući se gde smo pogrešili.
Jedno je, međutim, sigurno – na dobrom smo mestu, jer predatora ima, a i nisu sasvim neaktivni. Ostaje, međutim, pitanje, da li je praćenje varalice bez uzimanja samo posledica radoznalosti, nedovoljne gladi ili jednostavno ranijeg lošeg iskustva sa »neobičnim obrocima. I, naravno, još važnije – šta da radimo u takvoj situaciji.

Od kako koristim sonar, primetio sam da se ispod čamca često pojavljuju krupne ribe, koje tu često i ostaju izvesno vreme, koristeći ga kao svojevrsni »suncobran«. Bio sam skoro siguran da su to šarani ili velike deverike i nisam ni pokušavao da ih ulovim. Obrt se, kako to često biva, dogodio sasvim slučajno. Jak udar vetra zeno mi je mamac pod plovilo i uhvatio sam poveliku štuku. Tada sam se uverio da ispod plovila itekako umeju da budu i grabljivice, koje dotle dođu prateći ukusni zalogaj, koji im je do maločas bio pred očima, pa onda najverovatnije reše da se tu malo i zadrže, ne bi li ga ipak dočekale (i mi, uostalom, posle uočenog rauba ili promašaja gotovouvek bar po nekoliko puta zabacimo na mesto na kome očekujemo novo dešavanje).
PRE NEKOLIKO MESECI sam sa kolegama varaličario smuđa iz dva plovila na jednoj veštačkoj akumulaciji i uverio se da nam je i ta grabljivica često znatno bliže nego što mislimo. Smuđ je veoma agresivno uzimao mamce celog jutra, ali mu je opadao sa približavanjem podneva, što smo dovodili u vezu sa jakim suncem i bistrom vodom. Kada je »suljanje« mamaca po dnu prestalo da daje rezultate, odlučili smo da napravimo pauzu za ručak. Usidrili smo plovila na rastojanju od desetak metara, na mestu sa dubinom od 4-5 m.
Dok su moji prijatelji otvarali lanč-pakete, zabacio sam pod komšijski čamac, uz šaljivi komentar da se tu sasvim sigurno nalaze najbolje ribe. Ali, lep smuđ je velikom silinom napao džig još pre no što je dotakao. Kako mi je i naredni zabačaj doneo ribu, naša je pauza prekinuta praktično pre no što je i počela, a ja sam se definitivno uverio da »pratećim« predatorima uvek treba dati i drugu šansu, odnosno ponuditi lako dohvatljiv mamac u neposrednoj blizini mesta sa koga pecamo.
Od tada, uvek kada varaličarim iz čamca, na par metara od sebe spustim sistem sa balerinom i mrtvim kederom. Za ovaj pomalo neobičan metod lova grabljivica koristim štap koji nije ni preterano dug (jer pecam praktično bez zabacivanja), a ni naročito tvrd, kako bih imao dobru amortizaciju tokom borebe na minimalnom rastojanju.


Iz istog razloga, ne koristim upredenu strunu, već tegljivi monofil debljine 0,35 mm, a ostatak sistema čine osetljivi duguljasti plovak (vidi slike) i što je moguće lakše olovo. Zavisno od veličine, ribicu – mamac kačim na jednu lil dve trokrake, kako bih mogao brzo da kontriram. Ako je voda bistra. Ne upotrebljavam čelični predvez, već skoro nevidljivi Hard Mono, promera 0,25-0,30 mm. Kočnicu čekrka podesim tako da pri kontri mogu da pomerim mamac u čeljustima grabljivice, ali i da ona na prvi i najjači beg »odgovori« popuštanjem najlona.
SISTEM SPUŠTAM praktično kraj samom čamca, po mogućstvu u pravcu u kom zabacujem varalicu, a dubinu podešavam prema očekivanoj vrsti grabljivice. Za štuku, koja mamac uglavnom napada odozdo, kedera spuštam otprilike na trećinu dubine, a za smuđa ili bandara znatno bliže dnu (njih možemo probati da isprovociramo ispod samog plovila još jednim »tajnim oružjem« – varalicama od meke gume namenjenim za vertikal džiging, čije podizanje i spuštanje često »nagovori« predatore da dođu u kratku posetu unutrašnjosti čamca, radi poziranje ispred foto-aparata).
Na plovak je potrebno stalno motriti jednim okom, što nije uvek lako, jer varaličarenje, naročito u granju i na teškom terenu, zahteva punu koncentraciju, ali se taj trud itekako isplati.
Kada krajičkom oka ugledamo veliku ribu (ili makar njenu senku), moramo da ostanemo prisebni, kako ne bismo ničim pokolebali neodlučnu grabljivicu (da nije takva, odavno bi iskoristila priliku da »spakuje« našu varalicu u stomak). Ako nas tada udar adrenalina ne skameni, treba da kontriramo najbrže što možemo, da riba ne bi našla spas u okolnom kršu ili se upetljala u sidreni kanap.

Lep pogled Poslednjih godina, polarizacione naočare su postale gotovo obavezan deo prateće opreme lovaca na grabljivice. Posebno su korisne po sunčanom vremenu, ne samo zato što štite oči od štetnog sunčevog zračenja, već i zato što »skidaju« odblesak sa površine vode i tako nam omogućavaju da vidimo šta se dešava ispod njene površine (naravno, ako nije mutna).

Poslednji metri Zbog mogućnosti da nam riba udari pod samim nogama, varalicu uvek treba da vodimo do samih nogu, bez obzira na to da li pecamo sa obale ili iz čamca i koristimo li pri tom u glavnom tekstu opisani »pomoćni sistem« ili ne. Šta više, preporučujem vam da baš tim poslednjim metrima posvetite veliku pažnju i da probate da bar koji put promenite brzinu vođenja. Udarac pod čamcem ili kraj same obale skoro je uvek vrlo spektakularan, zbog izuzetno malog rastojanja i velike verovatnoće da čak i vidimo sam trenutak uzimanja.

AKO OVAJ NAČIN lova upražnjavamo sa obale, najbolje je da kedera zabacimo na mestu prvog naglog povećanja dubine, a u marinama i oko dokova za vezivanje čamaca dovoljno će biti da sistem spustimo kraj nekog od stubova.
Preporučujem vam da obavezno isprobate ovaj sistem i da ga redovno koristite, jer pogotovo zato što sa odmicanjem sezone i stalnim prolaženjem varalica pored njihovih glava predatori postaju sve oprezniji. A ovaj trik skoro sigurno još nisu videle.