Već skoro dve decenije redovno pecam na reci Bojani, i to u neposrednoj blizini njenog ušća u more, ali ovako lošu sezonu ne pamtim. Ovoga puta sam na toj neobičnoj i ribom bogatoj reci bio u septembru i kao i svi ostali ribolovci, računajući i meštane koji su kraj nje odrasli i proveli ceo život, prosto nisam znao šta da radim. Iako kiša nije pala od maja, nivo reke je naizgled normalan, ali je slatke vode bilo tako malo da je u periodima plime Bojana tekla uzvodno!?
Ta na prvi pogled čudna pojava je posledica činjenice da more »podupire« reku u donjem toku i (po principu spojenih sudova) ne dozvoljava da njen nivo bude niži od morskog, ali je količina morske vode u koritu Bojane znatno veća nego količina slatke, i to u tolikoj meri da je voda slankasta i na samoj površini. To uopšte ne ogovara klenovima, na koje smo se posle prošlogodišnjeg »eldorada los klenos« na Bojani namerili moj kolega po štapu Ulcinjanin Milan Džiković i ja, rešeni da nekako naplatimo višednevno traganje za brancinom koje je dalo tako mršave rezultate da maltene nisu vredni nikakvog pomena.
ALI, SLANA VODA JE DOSTA uzvodno oterala klenove i ostale slatkovodne ribe koje se sreću u donjem toku Bojane. Prošle sezone sam sa Milanom Džikovićem prvi put ozbiljno pecao klena na Bojani. Bilo je dovoljno da odemo desetak kilometara uzvodno od ušća, do Paratuka (Ostrva ptica), odakle smo u nekoliko navrata, spuštajući se do karaule (nekih 5 km), u jednom »prolazu« hvatali i stotinak klenova po izlasku, i to ne sitnih, već onih teških od 0,5 kg pa do preko tri kilograma.
Puštali smo da nas struja polako nosi nizvodno i zabacivali smo ka obali, uz panjeve i ispod krošnji drveća. Što bi bliže obali i prepreci varalica pala, napad lepog klena bio je izvesniji. Razlog takve brojnosti krupnih komada svakako leži u činjenici da klen ovde nikoga ne zanima, jer svi koji uopšte pecaju u pograničnom području jure mnogo traženije i skuplje vrste – pre svega licu i brancina. Nažalost, pre godinu dana nisam imao aparat pri ruci, pa nisam ni slikao ništa od tih ulova, tako da jedino ostaje da mi verujete na reč.
Bacali smo razne »bubčiće« (kruškaste voblere) za klena, ali se najbolje pokazao plastični vobler Lav-MD od 3,5 cm. Čini mi se da je glavni razlog takve njegove ubitačnosti na ovom terenu u tome što pravi najmanje jakih vibracija, tj. radi znatno mirnije nego svi ostali modeli sličnog oblika i veličine, a »glavonja« sa Bojane neznano zašto baš to voli.
OVE SEZONE SAM poneo aparat, ali zbog visokog stepena saliniteta od klena gotovo da nije bilo ni traga ni glasa ni na jednom od mesta na kojima smo pecali prošle godine, tako da tokom prva dva sata zajedničkog lova i pored dosta truda nismo imali čak ni najmanji udarčić. Malo je falilo da odustanemo, ali nam je instinkt govorio da bi možda valjalo biti bar malo uporniji. Ponovo smo otišli uzvodno, no ovoga puta još malo dalje – nekih pola kilometra iznad ostrva. Tu smo, kraj jednog panja, potopljenog na nekih tridesetak metara od obale, na mestu gde dubina ne prelazi ni pola metra, u dva navrata uspeli da uhvatimo po nekoliko solidnih klenova.
I mada ću i sledeći put, kao i uvek, prevashodno juriti plemenite morske grabljivice koje vole bočatu vodu, sigurno ću bar nekoliko izlazaka ozbiljno posvetiti klenu, jer ova zanimljiva sportska riba to apsolutno zaslužuje.
NA VODI 
