EKSKLUZIVNO: EKSPEDICIJA MONGOLIJA 2007 (I DEO) - ŠIŠKID I TENGIZ  

Ekipa emisije Lov i ribolov nedavno je po treći put bila u Mongoliji, zemlji koja je poslednjih godina pravi svetski hit među ribolovcima zainteresovanim za lov tajmena, lenoka (azijskih pastrmki i lipljena. Joca Simonović i ja smo ovom prilikom u zemlji Džingis kana proveli ukupno više od mesec dana (od 26. avgusta do 29. septembra), i to najpre petnaestak dana na reci Šiškid, sa jednom grupom, pa zatim još toliko na Selengi sa drugom grupom (o čemu ćete čitati u sledećem broju).
Ovog puta smo od Ulan Batora do Šiškida, odnosno do krajnjeg severa oblasti Huvsgul, blizu granice sa Rusijom, leteli (pet sati) helikopterom iz Ulan Batora. Po dolasku smo se rasporedili u dva kampa koja drži češka firma Ingol. U Tengiz kampu, koji se nalazi na izlasku Šiškida iz jezera Caganur ovog puta su bila trojica Banjalučana – Đoko Jurić, Draško Matavulj i Draže Brnić, a u kampu Hanagaj, 22 km nizvodnije, osim Joce i mene, bili su dr Gordan Gavrilović, Vladimir Bata Dukić, Nebojša Dišić, Ivan Dragojlović (instruktor EFFA), Pančevac Branislav Topalović Bane, Branko Pejčić i vlasnik kompanije Ingol Petr Prohaska.

 

VELIKA VRUĆINA

Svo vreme nas je pratila velika vrućina, kakvu ne pamte ni najstariji Mongoli, jer je tokom prve polovine septembra temperatura vazduha dostizala čak 35° C, zbog čega je komaraca i raznih mušica bilo neuporedivo više nego prethodnih godina. Kako je voda bila toplija no inače i uz to izuzetno mala, riba, pogotovo krupna, nije bila pri naročitom apetitu. No, bez obzira na sve to, ulovi nisu izostali, jer u izdašnijim rekama ovog dela Mongolije ribe ima toliko da se može lepo loviti i kada loše radi.
Istina, ovoga puta su na Šiškidu izostali pravi kapitalci. Nismo imali nijednog tajmena težeg od 20 kila, iako su se ogromne ribe povremeno dizale na ogromne strimere – imitacije miševa i veverica – uglavnom bacane mušičarcima klase 10 i 12, ali i varaličarskim priborom. Na žalost, uglavnom bi samo izbliza osmotrile mamac i eventualno ga gurnule njuškom,a potom bi se vratile u dubinu. Diške i dr Gavra su na otežane miševe i veverice, prilagođene varaličarskom priboru, uhvatili par pristojnih riba, teških do 15 kila, a Gavra je upecao čak i jednog lenoka od oko 4 kg.

 

 

Ivan Dragojlović je mušičarskim priborom (štapom Sage klase 12) na vevericu dobio dva lepa tajmena – od 90 cm i 118 cm. Meni se, posle pet minuta borbe, pod nogama otkačio jedan od preko 120 cm, a uspeo sam da uhvatim dva sitna, teška nešto manje od pet kila.
Na varalice smo imali znatno više tajmena, uglavnom teških između 8 i 15 kila, a dva najkrupnija su imala blizu 20 kg (oba je ulovio Diške). Skoro sve smo dobili na plitkim brzacima, iza krupnog kamenja, dok u virovima i na mestima sa većim dubinama nije bilo gotovo nikakvih dešavanja. Najviše smo koristili voblere Goldi i Ružno pače – naročito one vanserijske izrade, pravljene specijalno za ovu priliku, ali su tajmeni u brzacima i bukčićima, iza krupnijeg kamenja, gađali i leptire veličine 4. Lenok (i to krupan, težak između 2 i 4 kg) je radio bolje nego tajmen, pa smo ga uspešno lovili i voblere i leptire.
Arktičkih lipljena prelepih boja, sa karakterističnom ogromnom leđnom perajom, u Šiškidu ima neverovatno mnogo. Ja sam jednog popodneva, kada mi je ostatak ekipe dao zadatak da obezbedim večeru, za samo dva sata, pecajući u cipelama, na jednom mestu u blizini kampa uhvatio 20 kila ribe (domaćini dozvoljavaju uzimanje lipljena i lenoka za jelo, dok se tajmen peca isključivo po principu »uhvati i pusti«). Ciljano smo mušičarili lipljena priborom klase 5, uglavnom na dobro otežane klasične nimfe (Fazanov rep, Goldkopf...), na udicama veličine 10 i 12, a kada bi smo primetili kolobare na površini hvatali smo i na suve mušice. Većinu ulova činili su komadi dugi od 30 do 45 cm, dok su veći bili retki.
Joca, Petr i ja smo organizovali jednu malu avanturističku ekspediciju i realizovali prošle godine smišljenu akciju, da idući nizvodno od kampa Hanagaj i stignu do kanjona u donjem toku Šiškida, koji se nalazi maltene na mongolsko-ruskoj granici. Kad sada pomislim na to, muka me uhvati. Prešli smo 22 kilometra u jednom pravcu, po najneprohodnijem terenu koji sam ikada video. Noseći opremu, vreće za spavanje i hranu, verali smo se po stenama, zaobilazili brda, probijali se kroz šipražje i šumu, jedva prešli nekoliko reka bauljajući preko nekakvih balvana... Krenuli smo u 10 sati ujutru, a do male brvnare u kojoj smo prenoćili stigli smo (ne zabacivši nijednom usput) u osam uveče, potpuno iscrpljeni..
Plan smo ostvarili skoro u potpunosti. Došli smo do ulaska u kanjon i tu stali silom prilika, jer se brdo odronilo i zatrpalo kozju stazu, kojom nije moglo da se prođe. Reka je tu duplo uža nego u blizini kampa, a otprilike je isto toliko brža i bučnija, pa toliko huči da skoro da ne može da se priča. Inače, kanjon je praktično neprohodan i vodenim putem. Petr kaže da je jedna grupa ruskih avanturista u velikim čamcima za rafting svojevremeno jedva uspela da prođe, ali su svi učesnici te ludorije rekli da su jedva izvukli žive glave i da im to više nikada ne bi palo na pamet.

 

 

Nas trojica smo nazad krenuli ranije ujutru, posle noći prespavane u brvnari, tako da smo u povratku uspeli da odvojimo 2-3 sata za pecanje. Za to smo vreme uhvatili 14 tajmena, teških do 12 kila, kao i bezbroj lenoka. Nešto duže smo se zadržali na tri ogromna vira, sa dubinama i preko 8 m, kakvi u gornjem delu ne postoje. Ali, iako smo na dno spuštali i peševe i cofove, tu nismo uhvatili ama baš ništa. Takvi virovi sigurno su puni ribe u hladnijem delu godine, jer se riba u njima sigurno grupiše radi prezimljavanja.
Dok smo pešačili, na sve strane smo uočavali tragove medveda, što nije čudno, jer u gustoj šumi ima neverovatno mnogo borovnica i brusnica, a u sećanje su mi se urezali i ogromni izvori i snažna vrela, koja se na nekoliko mesta ulivaju u reku.
Ostali su uglavnom pecali na pristupačnim mestima udaljenim 5-6 km uzvodno i nizvodno od kampa Hanagaj. Koga je mrzelo da i toliko pešači, mogao je da od Mongola za 10 američkih dolara na dan iznajmi konja.

IZNENAĐENI BOSANCI

Ni Draško Matavulj, Đoko Jurić i Draže Brnić, koji su bili uzvodno od nas, u Tengiz kampu, u prvih nekoliko dana nisu se bog zna kako napecali na Šiškidu. Oni su isključivo mušičarili i na velike strimere kakve smo i mi koristili (imitacije miševa i veverica) imali su nekoliko tajmena dugih između 1 i 1,2 m, ali uz tešku muku i veliki trud. Kako im lov lipljena i lenoka nije bio dovoljno zanimljiv da bi ih sve vreme pecali, poslušali su moju preporuku i upustili se u pravu pustolovinu. Angažovali su dva Mongola sa sedam konja, spakovali veliki gumeni čamac, šatore i hranu i krenuli 60 km uzvodno uz Tengiz, koji se u Šiškid uliva u neposrednoj blizini kampa. Posle puna dva dana jahanja, stigli su do jezera Žošin, iz kog ističe jedna mala pritoka Tengiza. Na jezeru nisu ništa upecali, a kasnije su saznali da je trebalo da idu na njegov drugi kraj, na mesto gde se uliva jedna reka i gde navodno ima mnog tajmena, ali vodič njihov vodič to mesto nije znao.
Odatle su njih trojica krenuli čamcem nizvodno, niz brzi i plahoviti Tengiz, ka kampu, do kog su stigli za desetak sati, ugrabivši pri tom malo vremena i za ribolov. Po njihovim rečima, Tengiz je u gornjem toku prepun dobrih mesta i virova, a sva trojica (iako su vrlo iskusni i već su bili u Mongoliji) se slažu da nikada nisu videli lepšu reku. Iako su usput malo pecali, na svakom mestu su uhvatili nekoliko tajmena od metra, a izgubili su par znatno većih. Vratili su se namučeni i iznervirani što im je zbog dugog puta ostalo vrlo malo vremena za pecanje. Draško zato kaže da im je Tengiz ostao dužan i da želi da ponovo dođe u Mongoliju, kako bi bar 5-6 dana pecao samo na toj reci.

Smeštaj i ishrana Oba kampa u kojima smo bili su vrlo komforna. Brvnare u kojima smo spavali se odlično greju i imaju kupatila, struje ima šest sati dnevno (zahvaljujući agregatu), a kuvarice su odlično savladale evropsku kuhinju. I mi smo im malo pomogli, jer su Diške i dr Gavra po jednom ispekli jagnje i jare, a u par navrata smo dimili i pržili ribu tek ulovljenu ribu – lipljane i ponekog lenoka.

Narednih nekoliko dana su njih trojica ponovo pecali na Šiškidu, ali sa slabim uspehom, pa su na predlog upravnika Tengiz kampa UAZ-ima otišli na reku Šargin, do koje ima oko 2,5 sata vožnje. Ta mala i tiha stepska reka se uliva u jezero Caganur i pecanje na njoj predstavlja pravu lutriju, jer tajmen tu ulazi samo povremeno, prateći jata sigova (ribe iz porodice koregonida, koja ima masnu peraju poput salmonida). Draško, Draže i Đoko su na prvi pogled bili razočarani sporom rekom sa blatnjavim i peščanim obalama, bez ijednog drveta u blizini. Njihov prvi utisak bio je razočaravajući – reka potpuno tiha, mala, sa blatnjavim i peščanim obalama i bez ijednog drveta na obali. Na jednom dubljem mestu videli su veliko jato sigova, pa su počeli da ih love na nimfe, da ubiju vreme. Međutim, kada je u jednom trenutku Draško skinuo siga sa udice i iznerviran što se ništa drugo ne javlja bacio ga podalje od obale, na površinu se digao ogroman tajmen i progutao ošamućeni plen.
Tada su njih trojica shvatili da u viru ima i tajmena, koji su došli na gozbu, pa su se prihvatili jačih štapova i ulovili nekoliko zaista velikih tajmena. Draško je imao jednog od 135 cm, ali prilično debelog (verovatno zato što se dobro najeo sigova), najveći kog je Đoko dobio merio je 128 cm, a Draže je savladao jednog od 125 cm, tako da su se sa ove »ekskurzije« vratili prezadovoljni i prepuni utisaka.
U Ulan Bator smo se vratili više nego zadovoljni, jer smo se s obzirom na okolnosti ipak lepo napecali i svi su imali ribe pristojne veličine. Joca, Petr i ja smo narednih sedam dana proveli u mongolskoj prestonici, čekajući mešovitu srpsko-slovenačku ekipu, sa kojom smo išli na Selengu. Za to vreme, na Šiškidu je bila poslednja grupa ribolovaca za ovu godinu. Mnogo hladnije vreme, sa noćnim temperaturama i do minus 10° C, uticalo je veoma pozitivno na apetit riba, pa je ta ekipa iz Češče uhvatila veliki broj kapitalnih riba, od kojih je nekoliko imalo čak i preko 140 cm. Tako je to u ribolovu – priroda je nepredvidljiva i protiv nje se ne može. Nekada ti da više nego što si očekivao, a drugi put bude škrtija nego što si se nadao.
Mi smo bili srećni zbog takvog razvoja situacije, jer smo se nadali da će riba jednako dobro raditi i na Selengi. O tome kako smo prošli u drugom delu ove ekspedicije čitaćete u sledećem broju.