MINI REPORTAŽA: LETNJI LOV ŠARANA NA TOPLOJ MLAVI KOD DRMNA 

Početkom juna odlučio sam da u pauzi između izlazaka na štuku i soma konačno popravim i svoj mršav ovogodišnji šarandžijski skor, koji se sveo na nekoliko sitnih komada, i to uglavnom upecanih slučajno. Posle dva kratka bezuspešna izleta na Smoljinačko jezero, otac i ja smo rešili da promenimo mesto i 26. juna u cik zore obreli smo se na Toploj Mlavi kod Drmna, u neposrednoj blizini Kostolca. Sa tog popularnog terena stizale su oprečne informacije, a nas dvojica smo (kao i obično) poverovali pecarošima koji su tvrdili da šaran i babuška odlično rade, zanemarivši upozorenja drugara da se riba danima ne javlja.

– Ovo je sve što ćemo danas videti od šarana. Daj bože da uhvatimo makar neku babušku – rekao sam ocu dok sam pokušavao da zategnem najlon tako da pritom ne pomerim olovo.
Dvadesetak minuta se ništa nije dešavalo, a onda, oko 5,30 č, vrh mog levog štapa lagano se savio. Bio sam siguran da je za to kriva jaka struja, pa nisam reagovao. Koji trenutak kasnije, međutim, moj Robinson Tele Carp je skoro »poljubio« vodu. Pritrčao sam i energično kontrirao.
– Evo ga! – viknuo sam toliko snažno da su i kolege raspoređene oko 200 m udaljenog Plavog mosta mogle da me čuju.
– Hoćeš meredov?
- Sam ću, ti uzmi fotoaparat. Izgleda da nije mali – odgovorio sam ocu, uveren da imam kapitalca.


RIBA JE U PRVOM NALETU snažno krenula nizvodno, koristeći i snagu vode, tako da sam imao utisak da držim šarana od desetak kila. Da se ipak neću okititi trofejom, shvatio sam šezdesetak sekundi kasnije, kada sam na površini video zlatnožutog divljaka, koga sam »odokativno« procenio na 3-4 kg. Osetivši blizinu obale, napravio je još dva snažna bega, a iz drugog pokušaja sam uspeo da ga ubacim u meredov. Sve u svemu, od udarca do izvlačenja nije prošlo više od 3-4 minuta.
– Još jedan ovakav i puna kapa – rekao je moj otac dok mi je pomagao da otkačim šarana.
– Mislim da će ih biti više – uzvratio sam, skoro ubeđen da je ovo samo početak serije ulova.


Međutim, prevario sam se. Uprkos tome što je sunce sve jače peklo, veliki šarani su se i dalje kupali na sredini Tople Mlave, ali više nijedan nije pokazao ni najmanje interesovanja za naše mamce, iako smo sve vreme netremice piljili u vrhove štapova. Tog sam jutra bio spreman da podvrgnem ozbiljnoj proveri teoriju jednog našeg saradnika koji tvrdi da leti treba pecati baš po najvećoj vrućini. No moj entuzijazam slabio je iz minuta u minut, tako da smo već oko 8,30 č otac i ja maltene bez razmenjene reči počeli da se pakujemo.
Vozeći se kosinom nasipa prema asfaltu, zastali smo kraj tri ekipe pecaroša, koji su na štapove motrili iz debele hladovine. Niko nije imao ni ripče, tako da smo nas dvojica zaista s razlogom mogli da budemo zadovoljni.

Topla Mlava Mlava na ušću u Dunav uopšte ne liči na planinsku reku. To je zapravo širok i relativno plitak kanal, čija je desna obala uglavnom čista, a leva – sa koje se najviše peca – obrasla je vrbama. Na samom početku revira, nedaleko od mesta na kome se sa asfaltnog puta skreće na nasip, u reku se kroz cev velikog prečnika ubacuje topla voda iz termoelektrane Drmno. Temperatura vode znatno je viša nego u Dunavu, zbog čega tokom jeseni, zime i proleća ovde ima izuzetno mnogo ribe koja je aktivna i kada na ostalim terenima u okolini ne radi ništa osim štuke. Međutim, leti se Topla Mlava uprkos relativno snažnoj struji »ubari«, a šaran i babuška postanu izbirljivi ili sasvim prestanu da se hrane.

Pribor i mamci Ovoga puta smo koristili snažne teleskope od 3,3 m, t.b. 90 g, mašinice Tica Spinfocus 3500 i monofil Colmic Norge od 0,35 mm. Iznad žičanih hranilica bila su olova od 50 g, a na kraju predveza šaranske udice Hayabusa i Owner, veličine 1 i 1/0. Pecali smo na kukuruz i proju (valjak), a jedina riba došla je na »koktel« od tri zrna šećerca i jedne kuglice stiropora.