NAJBOLJI DOKAZ DA JE APRIL NAJBOLJI MESEC ZA LOV SOMA NA VARALICU  

Još od polovine prošlog meseca oštrio sam se za lov soma voblerima, ali sam (najpre zbog posla, a onda zbog prehlade) propustio dva vikenda. Ipak, tešio sam se da to i nije tako strašno, jer mi predstoji ceo april, moj omiljeni mesec za varaličarenje najveće evropske slatkovodne grabljivice, koji mi je uved donosio dobre rezultate. Vremenska prognoza za nedelju 6. april bila je obećavajuća (prestanak vetra, pad pritiska i povećana oblačnost). Samo jos da voda ne bude velika…
Moj prijatelj i čest pratilac u ovakvim pohodima Neri i ja na reku Mincio (vidi okvir) stigli smo tačno u planirano vreme – u 6,30 č. Kada smo rešili da pretraživanje terena otpočnemo na mestu gde se u reku uliva kanal iz elektrane, prosto presecajući maticu, dodatno sam pritegao dril, jer sam na tom mestu dobio dosta krupnih somova.
U sedam sati sam imao prvi udarac. Odsečno sam kontrirao i osetio otimanje karakteristično za prve truntke borbe. Dril se oglasio na tren, ali mi je riba odmah potom i spala. Šteta…
Neki minut kasnije, pedesetak metara od mesta na kome sam stajao iz vode se pomolio veliki rep, koji kao da mi je mahao i pozivao me. Ostavio sam Nerija na početnoj poziciji i krenuo uzvodno. Ta je mikro-lokacija vrlo nezgodna, jer zbog izraženog povratnog toka na površini ima dosta trave i granja, koje ometa vođenje. Na sreću, uz samu ivicu toka ostalo je malo slobodne vode.

 

POSLE NEKOLIKO PROVLAČENJA kroz uzani čisti pojas imao sam novi udarac. »Evo ga«, rekoh sebi. Nakon par minuta, somče od 7-8 kila bilo je na suvom. Gurnuo sam mu palac u usta i otrčao do Nerija, jer sam torbu sa opremom i foto-aparatom ostavio na početnoj poziciji. Predložio sam mu da promenimesto, jer sam, dok sam zabacivao video još par raubova na površini, ali je on odlučio da forsira jaku struju. Pohitao sam nazad, noseći celu torbu, u kojoj uvek kada krenem na soma imam i rukavice za prihvat ribe.
Već u prvom narednom zabačaju imao sam novi udarac. Posle kratkog otimanja umestu,  riba je »poslušno« pošla prema meni. Tek što sam pomislio kako se javljaju samo sitni komadi i pošao rukom ka torbi, dril je zapištao i som je stigao do sredine reke. »Ovaj baš i nije mali«, rekao sam sebi i pozvao Nerija. Posle petnaestak minuta, som više nego duplo teži od onog prvog se izvrnuo na leđa kraj same obale i tren kasnije već je bio na suvom. Posle slikanja i kratkog predaha pogledao sam na sat. Nije još bilo ni osam, a kako je »bal na vodi« i dalje trajao, rešio sam da ne gubim vreme.

 

 

TAČNO U OSAM IMAO sam novi udarac. I ovu sam ribu u prvim momentima potcenio, jer se nije mnogo opirala, ali kada je shvatila da se nešto čudno dešava počeo je pravi šou. Kočnica na Daiwi zasvirala je pravu simfoniju, koja je potrajala toliko dugo da sam čak imao vremena da izvadim telefon, pozovem glavnog urednika lista koji upravo čitate i pustim mu u diretknom prenosu malo te divne muzike. »Javi mi kad ga izvadiš«, rekao mi je pre nego što smo prekinuli vezu. To se desilo celih pola sata kasnije, jer nisam hteo da previše opterećujem štap vršne akcije sa srazmerno malom težinom bacanja (15–50 g) i mašinicu veličine 3000, iako sam tim kompletom i upredenom strunom promera 0,24 mm, kevlarskim predvezom od 0,60 mm i ojačanim VMC trokrakim udicama na mom omiljenom dvodelnom zvečećem vobleru od 13 cm (koji pravi Zoran Dimitrijević iz Užica), uz mnogo strpljenja savladao dosta krupnih somova.

 

 

Do devet sati, kada sam završio sa pecanjem za ovo nezaboravno jutro, uhvatio sam još jednu ribu tešku preko 20 kila. Kad sve saberem, efektivno sam pecao dva sata, a preko 60 minuta sam se borio sa somovima. Pri tom zapravo nema ničeg čudnog u ovome što se dogodilo. Prosto se sve sklopilo kako treba: doba godine, atmosferske prilike,  mesto, varalica, malo sreće i dosta iskustva. U periodu pred parenje, mužjaci agresivno brane teritoriju na kojoj love, a posebno ih iritiraju sporo vođene varalice niske frekfencije vibriranja. Namotavanje povremeno treba toliko usporiti da vobler prestane da radi, a zatim ga povući za nijansu brže i biti spreman na snažan udarac u tom trenutku.

 

Zabranjeno vraćanje Iako se u poslednje vreme sve više pecaroša u Italiji zalaže za promenu propisa u vezi lova soma, za ovu ribu ne samo da nema lovostaja, ograničenja dnevnog ulova niti minimalne dužine, već je vraćanje uhvaćenih primeraka u vodu strogo zabranjeno. Na mestu na kome sam ostvario ovaj neverovatni ulov uvek ima šarandžija i plovkaroša koji jedva čekaju da varaličar vrati soma, kako bi ga prijavili čuvarima, koji obilaze vodu najmanje jednom dnevno. Ipak, moj drug Neri i ja odavno ne prihvatamo somove kukom, već isključivo rukavicom, pa ako nikoga nema u blizini, kad oslobodimo »brku« udice on nam se uvek izmigolji i upadne u vodu.

Veličine Kako mi tačna veličina i težina riba nisu bitne, ne nosim sa sobom ni metar ni vagu, pa mogu samo da procenim koliki su ovi somovi bili. Najveći je imao između 30 i 35 kg, četvrti kog sam upecao tog jutra težio je malo više od 20 kg, a drugi nešto manje od 20, dok je najmanji imao 7-8 kg.

Voda Reka Mincio ističe iz najvećeg italijanskog jezera Garda i posle oko 75 km dosta ujednačenog toka uliva se u reku Po. Izuzetno je bogata belom ribom, zbog čega u njoj ima i mnogo soma. Teren na kome najčešće pecam i gde se sve ovo što sam opisao u glavnom tekstu i dogodilo nalazi se u mestu Pocolo (Pozzolo), kod hidroelektrane podignute pre više od pola veka. Najbolji potes za lov soma na tom reviru dug je oko 100 m i započinje vodopadom ispod betonske pregrade (koja služi za podizanje nivoa, radi odvođenja vode kanalom do elektrane). Betonski taložnik ispod vodopada završava se podlokanom konstrukcijom, u kojoj somovi nalaze idealno sklonište. Nizvodno od nje, sa druge strane reke je tridesetak metara dug brzak, ali je taj deo obale u privatnom posedu, na koji ribolovcima nije dozvoljen pristup, pa mi pecamo sa druge strane, gde je dubina oko 4 m pri srednjem vodostaju, a tok mnogo mirniji, kao da je reka uzduž podeljena nekom nevidljivom pregradom. Na samom završetku tog najproduktivnijeg dela za varaličarenje soma na drugoj se obali u reku uliva vode iz kanala koji vodi od elektrane. Voda kroz njega nekada jedva dotiče, ali može i da preseca tok skoro celom širinom. Ni meni ni mojim kolegama nije jasno od čega to zavisi, jer elektrana poslednjih godina skoro uopšte ne radi.

KAKO SOM U OVOM periodu prikuplja energiju za mrest i oporavlja se od zimskog posta, treba ga tražiti na mestima bogatim hranom. Ako je u blizini još i neka pozicija pogodna za produženje vrste, sa sporijom i dubljom vodom, gde na dnu ima dosta granja i panjeva, možemo biti skoro sigurni da ćemo tu zateći više komada. Obratite pažnju i na sve ulive sporijih reka, stubove mostova, sprudove i druge lokacije na kojima se grupiše bela riba.
Ako volite lov soma, iskoristite što bolje narednih petnaestak dana, jer neki od njih lako može da vam donese doživljaj sličan ovom koji ću ja sigurno zauvek pamtiti.