18. april 2007.
Početak nije bio baš najsrećniji. Joca Orka je zaboravio da iz ručnog prtljaga izvadi stringere, koje su carinici tretirali kao potencijalno oružje, tako da je morao da ih (zauvek) ostavi na surčinskom aerodromu. Pošto nam je Saša Valentić, profesionalni vodič i naš domaćin na Ebru poručio da je »kratak« sa niskama i da mu ponesemo desetak komada, uhvatila nas je mala panika, ali nazad se nije moglo. Tešili smo se da je moglo da bude i gore, jer nam je ostao jedan stringer sa šest kopči, koji sam ja stavio u predati prtljag. Kasnije će se ispostaviti da imamo još dva, koja su ostala zaturena na dnu Jocine torbe.
Leteli smo za Barselonu preko Milana, u kome nas je dočekala još jedna neprijatnost. Svi avioni su, naravno, poletali i doletali tačno u minut, a samo je naš kasnio više od jednog sata. Pokušavali smo ipak da se odobrovoljimo mišlju da nije loše da što više malera ispucamo na početku i molili boga da nam bar pribor za pecanje i ostale stvari ne zalutaju. U prestonicu Katalonije smo stigli sa skoro dva sata zakašnjenja i požurili u grad, jer smo preko Barselone na Ebro krenuli samo zato da bismo obišli jednu od najvećih novih turističkih atrakcija – fantastični Akvarijum, smešten na samoj obali mora (koji ćete u punom sjaju moći da vidite u emisiji Lov i ribolov).
Za to vreme, peti član naše ekipe – mladi Bojan Janković, koji odskora distribuira Orka varalice i neke druge ribolovačke proizvode iz Srbije na austrijskom tržištu – stigao je iz Graca i iznajmio automobil kojim ćemo nastaviti putovanje ka oblasti Taragona i oko 180 km udaljenom mestu Riba Roha, smeštenom na Ebru, pedesetak kilometara pre ušća druge najduže španske reke u more.
U hotel Pepito, u kome ćemo prespavati prve dve noći, stigli smo oko 10 sati uveče. Riba Roha ima oko 2.000 stanovnika, a kako je ribolovni turizam tek u povoju, stranci nisu naročito česti, tako da ni ugostitelji uglavnom ne znaju engleski ili nemački, ali smo ipak uspeli ne samo da se snađemo već i da se dobro provedemo u jednoj od dve kafane koje rade po celu noć, odnosno sve dok ima gostiju.
19. april
Ustali smo oko 8 i posle doručka se javili Saletu. On je od šest bio na svom radnom mestu, pripremajući čamce, mamce i pribor u Riverside Lodgeu, ribolovačkom punktu sa pola tuceta dvo- i trokrevetnih apartmana, koji drže dvoje Britanaca – Majk i Meri Pejdž i u kome ćemo biti smešteni do kraja ekspedicije. Dugokosi Osječanin, koji je decenije proveo pecajući na ušću Drave u Dunav i atraktivnim terenima preko puta Apatina, a poslednjih godina krstari Evropom, nije nam doneo naročito ohrabrujuće vesti. Ebro, inače reka nešto uža od Save kod ušća, posle poslednjeg porasta skoro sasvim se vratio u korito, ali je temperatura vode sa 14°C naglo pala na 10°C, tako da su ulovi proteklih dana bili veoma loši. Ponešto se može uhvatiti na kedera, no šta je – tu je. Tražićemo ribu, a vreme je već veoma toplo, tako da će se i voda zagrevati. Imamo nedelju dana pred sobom.
Simonović i Blaf su najmanje zabrinuti – iz iskustva sa nekoliko desetina ovakvih ekspedicija znaju da se situacija može promeniti i za dan. U svakom slučaju, iz ove kože ne možemo. Nakon što smo kod vlasnika hotela Pepito, koji je ujedno i predsednik ribolovačkog udruženja La Carpa (Šaran) kupili dozvole, deo ekipe kreće u samoposlugu, a ostali iznose stvari i pakuju ih u kola, kojima ćemo preći nekoliko kilometara do kampa.
Čim smo ubacili stvari u sobe i malo se osvežili od žestoke vrućine (klima u ovom delu Španije nije prijatna – polovinom aprila noću temperatura vazduha pada i do 4°C a preko dana premašuje 30°C), zgrabili smo štapove i torbe sa varalicama, Simonović je poneo i kameru, i krenuli smo na vodu. Sale je procenio da će najbolje biti da za početak probamo da uhvatimo nekog soma na kedera, nizvodno od kampa, a oko kilometar uzvodno od mosta kod Riba Rohe, u jednoj većoj uvali obrasloj trskom, gde se šaran mresti a somovi često svraćaju da nešto pojedu. U jednom čamcu bili su Joca Orka, Blaf i Bojan, a u drugi smo ušli Joca, Sale i ja. Za mamce smo imali šarane od oko kilograma i babuške slične veličine.
– Sitni su nam kederi, ali nisam imao vremena da tražim veće – vajkao se Sale dok smo mi belo gledali kako na sisteme sa plovcima nosivosti 300 g i dve jednokrake udice veličine 10/0 kači šarane i babuške od oko kilograma i spušta ih u vodu. Od prirodnih mamaca na jezeru Fliks se mnogo koriste žive jegulje, somovi i smuđevi, zatim fileti šarana i glava smuđa sa kičmom i crevima (odnosno ono što ostane nakon filetiranja te ribe).
– Som od pedesetak kila će lako pojesti i šarana od 4 do 8 kila, ali takav keder potapa i plovke nosivosti 500 g, skoro ga je nemoguće zabaciti, a nije ga lako ni privući da bismo ga plasirali na drugo mesto, pa zato najčešće koristimo komade od oko dva kila – objasnio nam je vodič, dok su naši živahni mamci izvlačili upredenu strunu promera 1 mm sa velikih multiplikatora.
U iščekivanju udarca Simonović i ja prekraćivali smo vreme malo bacajući varalice unaokolo. Saša je povremeno privlačio kedere, a zatim puštao da ih voda odnese nekoliko desetina metara nizvodno, a isto su radili i Blaf, Joca Orka i Bojan u drugom čamcu. Ali nismo se proslavili na prvom izlasku. Do pred mrak samo je Blaf zakačio i izgubio jednog soma, koji je vrlo pipavo uzeo kedera i brzo spao.
Vratili smo se u kamp, tešeći se da će sutra biti bolje. Dogovorili smo se da odmah posle doručka odemo na jezero Riba Roha (akumulacije se zovu po mestu najbližem njihovoj nizvodnoj brani), koje se nalazi uzvodno od našeg kampa. Ona je dosta dublja, pa bi voda trebalo da se manje ohladila, te bi riba možda mogla bolje da radi.
20. april
Jedan od najvećih ribolovačkih kampova na Ebru i u celoj Španiji drži nemačka kompanija Andreas Angelreisen. On se nalazi u velikoj uvali na jezeru Riba Roha i godišnje kroz njega prođe oko hiljadu gostiju, koji dolaze da bi pecali smuđa i soma. Iznajmili smo dva čamca sa sonarima i ceo dan proveli u potrazi za somom i smuđem, neprekidno menjajući mesta i varalice. Ali prošli smo jedva malo bolje nego prethodnog dana. Blaf je uhvatio jednog smuđa od oko 1,5 kg. Počeo sam da pomišljam kako bismo za dva dana uhvatili više ribe na Savi od Brankovog mosta do Gazele. Činilo mi se da i ostali isto misle. Samo je Sale nepokolebljivo ponavljao da riba mora da se javi i da se ne treba predavati. Tek kada se sve završilo, shvatio sam koliko je taj njegov stav doprineo da trećeg dana sve krene potpuno drugačije.
21. april
Pre podne su Joca Simonović, Blaf i Sale išli u obilazak okolnih mesta, kako bi makar snimili okolinu dok riba ne radi, a Joca Orka, Bojan i ja smo u jednom malom čamcu otišli do brane Riba Roha (na uzvodni kraj jezera Fliks), na mesto koje nam je Sale preporučio kao izgledno, jer se ispod jedne od kapija brane dubina naglo smanjuje sa 8 na oko 5 m, zbog čega voda ubrzava, a somovi čuče u blizini i čekaju ribe koje se muče da savladaju tu struju, kako bi ih sa lakoćom smazali.
Nekako smo se usidrili na pedesetak metara od brane, i to pomoću dva spojena sidra, jer su sve kapije bile otvorene, pa je protok bio toliko jak da smo na mestu gde dubina jedva dostiže pet metara morali da koristimo džig glave od 40 grama!?
Posle oko pola sata, konačno smo imali prvi pravi udarac. Joca Orka je kontrirao i uzviknuo »Evo ga!«, a njegov štap se opasno savio. Som je krenuo u snažan beg nizvodno i dok je Bojan pokušavao da otkači sidra, a ja da upalim motor, prestrugao je upredenu strunu promera 0,35 mm (o svoju »četku« ili školjke kojima je dno skoro potpuno prekriveno). Ali, dobro, bar se nešto desilo. Malo kasnije, potpuno ista stvar dogodila se i Bojanu. Tek posle toga sam nekako uspeo da ih nagovorim da na kraj upredene strune vežu oko 1 m dug predvez od najlona prečnika 0,80 mm. Nedugo zatim rešili smo da je vreme da potražimo spas od vrućine. Otišli smo na ručak sa pomešanim osećanjima. Jeste da smo izgubili dve ribe, i to po svemu sudeći vrlo velike, ali i to je bolje od dvodnevnog pecanja bez pravog udarca.
Po podne smo svi bili na vodi.
Na mene je bio red da promašim svog prvog soma. To se zaista i deslo, oko pet sati, tridesetak minuta nakon što smo drugi put toga dana izašli na isto mesto. Po svemu sudeći poveliki komad uzeo je belu Sirenu od 15 cm u propadanju, dok je struna još oticala sa špulne. Istovremeno sam prebacio žicu preklopnika i kontrirao, a zakačena riba je odgovorila sa tri snažna trzaja (ubeđen sam da je som udarao repom po struni, jer se štap savijao skoro do vode i odmah ispravljao). Spao je samo koji sekund kasnije, pre nego što sam i počeo da ga privlačim.
Nismo ni za tren prekidali sa pecanjem. Sada smo već bili sigurni da smo pronašli dobro mesto, da je riba tu i da uzima, tako da je bilo samo pitanje trenutka kada će pasti prvi ulov...
Kada je Joci Orki riba sledeći put udarila na crni Šed tvister od 21 cm , bili smo potpuno spremni. Bojan je odmah otkačio sidro, a ja sam uspeo da iz prve upalim motor i počelo je vađenje. S obzirom na veličinu ribe, nije ni bilo naročito dugo. Kapitalac se našao u čamcu posle oko 25 minuta. Bili smo oduševljeni, iako u prvi mah nismo ni bili svesni kolika je riba. Kada je grdosija ubačena u džak za merenje i izvagana, nismo mogli da verujemo svojim očima – 57,5 kila! I da više ništa ne uhvatimo ovo je fenomenalno!
Pre mraka smo se još jednom vratili do brane, da iskoristimo vreme do poslednjeg minuta. Blaf je uhvatio jednog soma od desetak kila, a dobili smo konačno i nekoliko lepih smuđeva, teških između 1,5 i 2,5 kg.
Sunce samo što nije zašlo za brdo iznad Ebra, kada je Joci Simonoviću, koji je zbog loma vršne karike na Sportexu HM 8 pecao mojim (rezervnim) D.A.M. Sumo štapom t.b. 150–300 g, narandžastu Orka Sirenu od 15 cm u propadanju usisao još jedan veliki som. Takvu priliku »Josip« ne propušta (ruku na srce, on je jedini izvukao apsolutno sve ribe koje su tokom ovih šest dana udarile). Petnaestak minuta borbe bilo mu je dovoljno da do čamca privuče zamorenu ženku soma tešku 40,5 kg, koja je u stomaku imala tek pojedenog šarana od bar 3 kg! Iako mu to nije prvi veliki som u životu, Simonović je toliko vikao i skakao po čamcu, da sam pomislio da nam ne gine hapšenje i proterivanje iz zemlje zbog narušavanja reda i mira. Naravno, niko nas nije ni čuo ni video, jer sezona tek počinje, pa ribolovaca tih dana nije bilo mnogo na jezeru Fliks. Slikali smo Simonovića i debelog soma sa svih strana, vratili ribu živu i nepovređenu u vodu, a potom požurili da stignemo u kamp pre mraka. Konačno nas je krenulo!
Dok sam pravio beleške o ovom uzbudljivom danu, veći deo ekipe zaseo je na obalu, na partiju opuštanja uz pivo i neku veštačku gaziranu limunadu. Simonović je neplanirano došao do još nekoliko minuta materijala, jer je na jedan od štapova našeg domaćina Majka udario šaran od oko 5 kg, kog je Bojan, dugogodišnji šarandžija, koji se poslednjih godina skoro isključivo bavi varaličarenjem, rutinski izvukao, koliko da pokaže da nije zaboravio kako se to radi.
Blaf i ja smo potrošili više od pola sata spremajući se za sutrašnje pecanje. Sa njegove mašinice Spro Incognito 965 skinuli smo upredenu strunu promera oko 0,25 mm, koja se činila nedovoljno jaka s obzirom na veličinu riba koje se love, a umesto nje smo namotali 140 metara nove pletenice Berkley Fire Line promera 0,41 mm, sa jedne od mojih mašina. Kada se velike ribe ovako retko javljaju, čovek mora da bude apsolutno spreman da realizuje prvu šansu koja mu se ukaže, jer drugu može i da ne dočeka. Vreme ovde zaista leti.
22. april
Poranili smo i bez razmišljanja odmah zauzeli položaj kod brane, na praktično jedinom mestu na celom jezeru na kome se som u poslednja tri dana pokazao raspoloženim da uzme mamce. Opet smo dobili dva-tri smuđa pre nego što je počela prava akcija. Po savijanju Blafovog prastarog Sportex Turbo Wellsa, težine bacanja 200 g, koji je posle nekih dvadeset godina intenzivne upotrebe i ko zna koliko stotina izvađenih velikih riba izlizan do neprepoznatljivosti ali još uvek neverovatno jak, bilo nam je jasno da se javio još jedan veliki som. Joca Orka je upalio motor, Simonović je digao sidro i čamac je krenuo niz vodu.
Bojan, »El Sale« i ja smo najpre gledali šta se dešava, a onda je Sale komandovao pokret i mi smo krenu&;shy;li za kolegama i somom. Punih 35 minuta som je divljao, vukao na sve strane, udarao repom o strunu, pokušavao da dođe do dna i da se zavuče ispod čamca, a Blaf je nastojao da ga drži pod kontrolom i pre svega spreči da se dokopa neke prepreke ili da zamota strunu oko čamca. Orka se trudio da usmerava čamac u najpovoljnijem položaju, Simonović ni za tren nije ispustio kameru iz ruku, snažni štap savijao se u kiflu, a dril kao da nije prestajao »sa pesmom«. Kada se orijaš napokon pojavio na površini kraj čamca, svi smo zanemeli, sem Saleta, koji je savetovao Joci da ga pre pokušaja vađenja obavezno udari po »čelu«. To je efikasan somaroški trik, koji potpuno pouzdano pokazuje da li je som »zreo« za vađenje ili je još odmoran, pa prihvatanje može da bude veoma opasno (vidi okvir »Davljenje«). Tek kada »monstrum« nije odreagovao na »ćušku«, Joca ga je zgrabio za čeljust i teškom mukom prebacio preko skoro metar visoke stranice glisera. Čak i mi koji smo to gledali sa strane bili smo toliko uzbuđeni da niko nije bio siguran šta se potom dešavalo. Kroz maglu se sećam da je Valentić rekao da je ova riba, izvađena tačno 3,5 kilometra nizvodno od mesta na kome je udarila, bila mnogo borbenija od rekordnog soma uhvaćenog na ovom delu reke, teškog preko 78 kila, kog je prošle godine na kedera ulovio jedan njegov gost.
Tek kasnije, nakon što smo izmerili vitkog i preko dva metra dugog mužjaka, koji je imao 62 kg, Sale nam je objasnio i koliko smo sreće imali što smo se na Ebru našli na samom početku sezone. Samo mesec dana kasnije, skoro cela reka sem nekih 300 metara kod brane je prekrivena travom, tako da bi vađenje ovolike ribetine bilo gotovo nemoguće.
Iako su za ovaj ulov sasvim sigurno najzaslužnije Blafova smirenost i iskustvo, moram da pomenem da je crni Orka Šed tvister od 17 cm bio na Orka Stopalu od 40 g sa VMC udicom O’Shaugnessy tipa, veličine 6/0, a sa pletenicom je bio spojen predvezom od najlona Berkley Trilene Big Game promera 0,70 mm.
Ovo je bio više nego dovoljan razlog za slavlje.
23. april
Pre podne je Joca Simonović opet bio u centru pažnje. Na Orka Šed tvister od 17 cm uhvatio je još većeg i debljeg soma od onog prethodnog. Ovaj je imao tačno 47 kila, sa sve tek progutanim šaranom od oko 4-5 kg, čija se silueta jasno vidi na fotografiji levo.
Iako je Sale, tek da nam pokaže šta se sve na Ebru može, jednog soma od oko 8 kg uhvatio u po bela dana, na vobler, bacajući u obalu kao da juri klena, bilo je očigledno da se riba redovno javlja samo na jednom mestu. Zato je Blaf džentlmenski rešio da nama koji se sa ozbiljnijim somomjoš nismo upisali poveća izglede za ulov. Po podne je ostao u kampu, tako da smo jednim čamcem na vodu krenuli dvojica Joca, Bojan i ja. Mrzelo me je da premeštam Blafovu mašinu sa jakom strunom na moj štap, pa sam poneo njegov komplet, iako više nisam bio preterani optimista. Ipak, uporno bacanje se na kraju isplatilo. Peti i poslednji veći som ponovo je došao na nizvodno vođeni crni Šed tvister (koji verovatno u jakoj vodi somu liči na jeguljicu). Borba je potrajala dvadesetak minuta i samo sam se bojao da se ne otkači, jer sam bio skoro sasvim siguran da će Blafov pribor izdržati. Som nije pravio neke spektakularne begove, tako da se za dvadesetak minuta našao u čamcu. Bio je dosta mršav, ali je sa tačno 32 kilograma to ubedljivo najteža riba koju sam ikada uspeo da izvučem iz vode (a možda i najveća koju sam do sada imao na štapu).
Da finale pre finala bude još uspešnije, Joca Orka je po mraku, džigujući sa obale, kod Riverside Lodgea uhvatio nesumnjivo najkrupnijeg smuđa ekspedicije, teškog između 4 i 5 kila.
24. april
Poslednjeg dana predviđenog za pecanje konačno je, nakon remonta, počela sa radom nuklearna elektrana, koja se nalazi nizvodno od Riba Rohe, tako da se protok na »našoj« brani znatno smanjio. Ali umesto da riba počne da jede kao luda, ona je potpuno stala, možda i zato što je nivo pao za još oko pola metra. Uporno smo bacali i pre i po podne, ali nismo imali ama baš ni najmanji udarčić. Nismo uspeli da uhvatimo ni najmanjeg smuđarka, iako smo se svojski trudili. Ipak, bili smo više nego zadovoljni.
25. april
Putovanje kući oteglo se na ceo dan. Krenuli smo iz Riba Rohe u sedam sati ujutru, a u Beograd stigli šezdesetak minuta pre ponoći, ali o tome niko nije razmišljao. Svi smo se čudom čudili onome što smo doživeli. Završili smo ovu ekspediciju kao ubedljivo najuspešnija ekipa koja je tih šest dana pecala na jezeru Fliks. Pri tom smo, da čudo bude veće, uhvatili samo devet somova, od čega su četiri bila teška ukupno 28, a preostalih pet čak 239 kg!? Da mi je neko rekao da mu se to desilo, nisam siguran da bih mu lako poverovao. Hvala ti Sale, vidimo se ponovo.
|
Davljenje
Pecanje kapitalnih somova je jedna od retkih disciplina slatkovodnog ribolova koja se s pravom može nazvati ekstremnim sportom, jer nije laka, ali ni bezopasna. Naročito je kritična faza prihvatanja ribe i ubacivanja u čamac (na Ebru se to obavezno radi rukom u debeloj rukavici – ni kuku ni meredov nismo videli ni kod jednog somaroša). Nedovoljno
zamoren som može tako da se »ritne« da čoveku sa lakoćom slomi ruku, a ako se pri tom još i udica zabode u šaku, posledice mogu da budu i mnogo tragičnije.
Prošle godine je jedan Nemac glavom platio neopreznost i brzopletost. Uhvatio je za čeljust soma u čijim je ustima bila varalica sa jednom slobodnom trokrakom. Riba je napravila nagli trzaj glavom, tako da se struna prekinula, a trokraka se nesrećnom pecarošu zabola u dlan. Som težak preko 50 kila ga je povukao u dubinu i više mu nije bilo spasa.
|
|
Patuljci i grdosije
Sada mi je žao što nisam slikao somče od oko 2 kg, koje sam uhvatio pretposlednjeg dana, jer se tako male ribe ovde ekstremno retko viđaju. Po Saletovim rečima, velikih grabljivica ima toliko, da male sada već teško uspevaju da prežive dovoljno da i same dovoljno narastu. Moj »patuljak« našao se u keder-kanti spuštenoj u vodu (iz koje je preko noći pobegao, zahvaljujući loše stavljenom poklopcu). Inače, na svim jezerima na Ebru važe različiti režimi ribolova. Na ovom na kome smo mi bili, po proceni nadležnih, soma i smuđa ima toliko da je njihovo vraćanje u vodu zabranjeno (čega se mi, pošteno govoreći, nismo pridržavali, jer smo uzeli samo po jednog manjeg soma i šarana, te nekoliko smuđeva), a šarana je dozvoljeno uzeti, pa i koristiti kao mamac. Jedina riba na čijem su nam vraćanju domaćini zamerili bio je onaj smuđ od oko 4,5 kg. Verovali ili ne, nisu hteli da ga pojedu. Trebao im je jedan »normalan« keder za velikog soma!?
|
NA VODI 
